Beogradski fantom

Zaokružen, osmišljen, zabavan, drugačiji, istinit, izgleda kao par miliona evra, a koštao je ispod milion. Pravi film!

Novi optimizam – zavrti se u glavi nakon brze vožnje belim poršeom ulicama Beograda, s kraja sedamdesetih. Sasvim filmska vožnja. Za ispod devedeset minuta proživite skoro ceo život, u nekom drugom vremenu koje je “krasio“ susret lažnog i pravog spokoja. Danas se, pak, u sećanjima sreću nelagoda i nostalgija.

Ako generacijama iz Fantomovog vremena postavite pitanje koje osećanje im je najživlje kada je ova urbana legenda u pitanju, mnogi će odgovoriti “baš nas je prodrmao“ ili “to je bio pravi šou“. Mada, “tada se legalo u krevet u 10 uveče“, takođe ćete čuti.

Ipak, spontana anketa dovela je i do:
Da, sećam se, naravno. Nije to baš tako davno bilo… Nezaboravno je sve to. Drugi neki ljudi, vreme… Bio je mir, možda čak i dosadno, a onda se desio on. Tako, iz čista mira – juri čovek ulicama, a hiljade ljudi gricka semenke i navija. Ih, tada videti poršea… Pre smo gledali filmove frke i jurnjave – nekog tipa policija juri sa sirenama, škripe gume, a on “fijuuu“, zdimi im za sekund. Možda nije bilo baš tako brzo, ali zamisli da ti se sve to dešava pred očima a nigde pištolja?! Drugačije je bilo. Da li je bilo bolje ili gore? – pa, ne znam, zavisi na šta misliš.
Da, moj komšija će sigurno ići da gleda “Beogradskog fantoma“! Da li će osetiti to što je tada osećao? Sigurno! 


3-T do optimizma

Da li je optimizam uopšte potrebno obrazlagati?! Kada je srpska kinematografija u pitanju, treba! Neke raskošna finansijska podrška ne zaobilazi, dok drugima preostaje samo da maštaju o prilici da se pokažu na delu. Na kraju, najviše strada publika, i dalje najodanija domaćem filmu. Od desetak domaćih produkcija godišnje, za jednu do dve postoje razlozi da se dese. Računica je prosta: Kolika je gledanost i zarada? vs. Koliko je sredstava uloženo?

Ipak, Ognjenka, zombiji, pa čak i “Četvrti čovek“, zajedno sa nekoliko igranih filmova koji su u najavi, dokaz su da se ovde ne odustaje tako lako.

Bolji početak filmskog proleća od “Beogradskog fantoma“ nije bio moguć! Čekanje se isplatilo. Divan produkt 3T (talenta, truda i tvrdoglavosti), za šta je “Beogradski fantom“ najbolji primer, stigao je u bioskope u petoj brzini. Ova aždaha (ups!) od filma, smeštena u efektnih 82 minuta, podići će bioskopsku prašinu. Tu skupi minuti na nacionalnim frekvencijama nisu potrebni, jer će se dobar glas širiti kao požar. Čak i ako tromost godinama gažene srpske publike ne rezultira nekim vrtoglavim ciframa na blagajnama, Fantom će ostati zapamćen kao blistavi primer kako za dobar film nisu uvek potrebni milioni, već ideja i duh.

Takođe, ovaj film zaslužuje da bude viđen i u svetu, jer će filmičnost Beograda sa kraja sedamdesetih, kao i atraktivnost istinite priče, korespondirati sa publikom mnogih zemalja.

Pravi film 

Priča o Vladi Vasiljeviću, u narodu prozvanom Fantom, koji je deset dana jezdio beogradskim ulicama u ukradenom poršeu, sama po sebi je toliko kul da su Jovan Todorović (reditelj, scenarista i producent) i Bogdan Petković (scenarista i producent) imali s jedne strane lak, a s druge veoma zahtevan posao. Trebalo je ostati veran vremenu, ne igrati se sa istinom, a opet pokrenuti neka pitanja i u svemu tome biti zabavan, danas, trideset godina kasnije.

Svojim dokumentarističko-igranim pristupom, osim što su uradili nešto novo, ekipa “Beogradskog fantoma“ je omogućila priči da se razvija u više smerova, daleko od banalnosti, ali i stroge dokumentaristike. Scenario je očigledno pažljivo osmišljavan kako bi finalni rezultat odgovarao kako bioskopima, tako i festivalima, ali i najstrožim konzumentima sedme umetnosti. To je mogla biti zamka… Zaobišli su je. Zato je ovo pravi film! 

Ovo je Todorovićev diplomski film, što priči o “novom optimizmu“ daje posebnu snagu.

Fantomov Beograd izgleda veoma uverljivo, kao i kostimi očigledno nabavljani u “second hand shopovima“. Sve to nije previše koštalo, a efekat je izvanredan. Snalažljivost. 

Za snimanje filma korišćen je samo jedan poršeov model 911 S Targa i svega nekoliko “tristaća“ i “kečeva“ kupljenih na otpadima, od kojih su neki bili sasvim mrtvi. Konačan rezultat su scene koje izgledaju mnogo skuplje nego što su realno bile. Veština. 


Samuraj i milicajci

Podela uloga je više nego neobična. U nekim glumcima je otkriveno nešto što nikada pre nije. Eto, na primer, posle uloge Fanđa, Marka Živića bi trebalo shvatiti ozbiljno. Takođe, Milutin Milošević (Fantom) je zaista imao samurajski posao glume pogledom i pokretima, dok vrisak od smeha izaziva pojavljivanje Predraga Damjanovića iz “Foliranata“ sa brkovima Marka Jankovića. Kako su se samo njega setili?! O bravuroznosti Raleta Milenkovića kao inspektora Maksića, suvišno je pričati. Odličan je i Andrej Šepetkovski, kao i ostali “milicajci“. Nekoliko kratkih pojavljivanja Nade Macanković daje nežnost celoj priči o momku sa asfalta.

Međutim, izjave Fantomovih savremenika, odnosno dokumentaristički preseci maštovite rekonstrukcije jednog fenomena, daju pravu težinu priči. Posebno kada se danas vide sve te legende beogradskih ulica dok pričaju o svom ortaku koji je, kako mnogi tvrde, nastradao na veoma sumnjiv način. 

Cena ideje

Posle miliona bačenih na različite pokušaje “umetničkih filmova“ ili “srpskih blokbastera“, kada konačno dođe film koji je zabavan, iskren, inteligentan i zaokružen, traženje mana se svodi samo na: pa, možda je Fantomov filmski porše mogao da ide malo brže. Toliko od mene. Eto, neke kolege su primetile i bilborde koji nisu izbrisani u postprodukciji. Smešno.

Za mnoge ovaj film može biti škola kako napraviti nešto s malo novca, a da izgleda svetski skupo, odnosno, kako zabaviti, ali ne i zatupeti publiku. Ideja.

Svaka čast ekipi “Beogradskog fantoma“!

Tekst: Katarina Milovanović