Prvi put s ocem na čitanje

Dobio tako moj otac te šezdeset i neke nekakvu školsku nagradu za najbolji sastav na temu... boktepitajkoju, ni on se sigurno više ne seća, a kamoli ja. Iako mi je baba pričala o tome sto puta. I pošalju ga na radio da je pročita u emisiji koja je išla uživo. Ovaj deo mi se potpuno ponavlja, isti je kao onaj iz prvog pasusa, ali nema veze - to je tzv. saspens. I tu još nije kraj vica.

Moja baba, inače po sekundarnoj dužnosti u to vreme i majka mog oca, shvativši da ovaj nema reprezentativnu garderobu, rastrči se po malobrojnim prodavnicama i mnogoljudnom komšiluku. Tada smo bili jako siromašni, ali ovo nije priča iz tog ciklusa, pa ne bih sad dužio na tu temu. I sakupi ti ona cele - skoro nove - cipele, kratke dečačke pantalone, novu košulju i neki suvišni detalj na sve to, čini mi se blejzer ili sako. Sirota baba, kao da ga je za televiziju pripremala. E sad ide kraj vica: sva ta mukotrpno prikupljena odeća mu se fantastično slagala sa bojom glasa.

(Velike avanture iz detinjstva mog oca, vol. 1)