Sardinija

Ljudi stisnuti, stišnjeni, impresionirani iliti utisnuti jedni u druge. Svako nosi i podnosi sebe i još najmanje troje. Kao da im je malo teskobe iznutra, nego moraju da trpe i pritiske spolja. A svi znamo da ne valja kad se pritisci izjednače. Tako jedan Mile sa Liona nije hteo da popije kafu i - umro.

Bio je to jako tvrdoglav čovek. Za života je tom svojom tvrdom glavom razbio mnoge predmete i delove nameštaja, a jednom čak i krovnu konstrukciju. Što me je podsetilo na to da imam neki crep u dvorištu koji bi valjalo skloniti u šupu. Ali to je druga priča. I nije za tramvaj.

S vremena na vreme, tek poneki vrcavi dijalog naruši monotoniju:

‎- Izvinite, je l' možete samo malo...

- Kakvi malo, gospođice, mogu celu noć!

Nego, šta sam ono hteo da kažem? A da: ide tako novi tramvaj, lagano. Narod jedva diše, a u sebi psuje sve živo. Dakle, redovno stanje. Međutim, pre svake stanice, umilni ženski glas iz zvučnika se oglasi šapatom: "sledeće stajalište: šu šu šu... " (glas prelazi iz jedva čujnog psima u ultraljubičasti, poput već zaboravljenog Milka teleta iz Čačka). Nije moguće čuti šta kaže ako se tramvaj kreće. Ili ako se ne kreće, a neko u tramvaju diše. Ili ako se ne kreće, niko u tramvaju ne diše, ali neko negde u gradu u tom trenutku diše. Par sekundi zatim, isti taj, samo sada odlučni i prodorni ženski glas urlikne:

"Poštovani putnici, taster za otvaranje vrata pritisnite tek kad se upali zeleno svetlo!"

A onda, rasplet.

Tramvaj staje, pali se gorepomenuto zeleno svetlo i vrata se sama otvaraju. Bez ikakvog pritiskanja tastera. Naravoučenije: Srbija do Dalija!