Žene procenjuju, muškarci taktiziraju
Zbog čega smo sami za praznike, ukoliko su to oni trenuci kada samoća zvoni svom snagom i ne može se prenebregnuti jer te svaka bačena petarda ili veseli uzvik na ulici podsećaju na nju i uveličavaju je, ili, preciznije, odakle toliko samoće u životima kvalitetnih ljudi koji bi je rado zamenili vezom ili brakom? Odgovor je u standardima i pritiscima, u parametrima koje smo usvojili nehotice i pustili ih da idu ispred nas. Naime, prijateljica mi je rekla da susrete sa muškarcima doslovno „uklapa“ između radnih sastanaka, časova joge, holističkih tretmana, fitnesa, viđanja sa prijateljicama. Život je, zaista, toliko krcat, na prvi pogled on buja od sadržaja, da bi viđanje sa muškarcem ukoliko je ono već markirano kao potraga za nečim dugotrajnim i kako se to obično – kaže ozbiljnim, zahtevala dodatno vreme. Kada je već tako, najvažnije je da on, taj izabrani, bude tog vremena vredan. U suprotnom, to „krcato“ će i dalje igrati svoju ulogu – maskiraće prazninu do konačnog kolapsa, krika ili preokreta.
Savremeni sastanci, poput ovog, na kojem sam zaista sreo duhovitu i interesantnu ženu, blago su modifikovali svoju ulogu. Stil života je to učinio za nas. Budući da su postali neka vrsta prve i finalne prezentacije, bez prilike za popravni ili nekakav probni korak dalje, otuda toliko napetosti u glavama onih koji se kuckaju kristalnim čašama.
Nisam uspeo ponovo da se sretnem sa lepoticom koju sam iz minuta u minut uspevao da nasmejem, iako mi to nije bila namera. Bilo je nekog dopisivanja, razmene email-ova, potencijalnih dogovora, ali danas kada je već sasvim jasno da ću ove godine praznike provesti bez njenog drušva, imam utisak da ju je progutao prenaporni raspored. Ili sam možda procenjen kao šaljivdžija, a oni nikada nisu dovoljno ozbiljni, zar ne?
M.N