Reč stručnjaka: Postoji li latentni sukob između Vučića i Nikolića

Bilo je reči o tome da li Vučićeva harizma raste na uštrb Nikolićeve, zašto Nikolić daje prednost susretima sa Putinom i Lukašenkom dok Vučić svaki čas ide u Berlin i Vašington, zašto Vučić daje neodređene izjave o Kosovu, a Nikolić uporno ponavlja da se Srbija nikada neće odreći Kosova, o njihovom različitom odnosu prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, o tome kako Nikolić neguje imidž tradicionalnog srpskog domaćina, dok je Vučiću stalo da ima imidž modernog političara, u kojoj meri Nikolić podržava Vučićevu borbu protiv korupcije, da li je Nikolić oslabio svoju poziciju kada se, nakon izbora za predsednika Srbije, odrekao pozicije šefa Srpske napredne stranke, kako se razlike između Nikolića i Vučića odražavaju na njihovu stranku i da li može doći do otvorenog sukoba između njih dvojice.

Omer Karabeg: Imam utisak da, i pored toga što i Vučić i Nikolić govore da je državni vrh Srbije jedinstven, između njih postoje značajne razlike, pre svega u pogledu evropskog puta Srbije. Vučić bi, čini se, po svaku cenu u Evropsku uniju, dok je za Tomislava Nikolića ta unija nužno zlo.

Vladimir Goati: Za sada ne vidim neke ozbiljne razlike, izuzev jedne za koju mislim da je više pogrešan korak. Dok vlada, na čelu sa potpredsednikom Vučićem, ulaže ogromne napore u borbi protiv korupcije, Nikolić je pomilovao lekara koji je od invalida uzeo mito od bednih 50 evra. To je poruka koja kaže - korupcija je nešto što bi se moglo nazvati kavaljerskim deliktom i nemojte čoveka zbog toga da šaljete na 15 dana u zatvor. Ali, mislim da je tu više reč o neusaglašenosti, nego o nekim koncepcijskim razlikama.

Slaviša Orlović: Razlike između Vućića i Nikolića su, po mom sudu, očigledne. Recimo, u predvečerje formiranja vlade Tomislav Nikolić odlazi u Rusiju, a Vučić na Zapad. Kasnije je Nikolić imao susrete sa Putinom i Lukašenkom, dok se Vučić sretao sa Angelom Merkel i zvaničnicima u Londonu i Vašingtonu. Pojednostavljeno, mogli bismo da kažemo da je Nikolić više okrenut Istoku, a Vučić Zapadu. To je suštinska razlika koju oni mogu predstaviti kao podelu posla, mada ja u to nisam siguran. Tomislav Nikolić je i simbolički pokazao tu svoju orijentaciju ka Istoku odlikujući ličnosti poput Lukašenka. Svako od njih ima svoje ministre. Recimo, Milan Bačević, ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja, je u bliskim odnosima sa predsednikom Nikolićem, dok je ministarka energetike Zorana Mihajlović bliža Vučiću, kao i jedan broj mlađih funkcionera Srpske napredne stranke. Razlike su i u senzibilitetu i temepramentu. Nikolić je strpljiviji. On je 12 godina čekao da dođe na vlast i izborom za predsednika Republike dostigao je vrhunac u svojoj političkoj karijeri, dok je Aleksandar Vučić, iako je doživeo nagli uspon, još uvek u fazi dokazivanja i ima potrebu da svoj legitimitet potvrdi na izborima. Upravo bi sledeći izbori bili taj test. Mislim da je ipak ključna podela Istok-Zapad.

Vladimir Goati: Taj idolopoklonski odnos prema Istoku spada u rekvizite koji su karakterisali Srpsku radikalnu stranku. Kolega Orlović je dobro primetio da su sva ordenja otišla na Istok - ljudima koji se ne mogu pohvaliti demokratskom praksom. Setite se da je u svoje vreme gospodin Nikolić rekao da bi bio sretan kad bi Srbija bila ruska gubernija. Nije mnogo vode proteklo Dunavom od kada se to dogodilo. Inače, Vučić je počeo da stiče neku vrstu harizme, koju je u ovom društvu lako steći oštrim, surovim merama, pretnjama, hapšenjima i sličnim potezima, pa se počelo govoriti da postoji opasnost od cepanja Srpske napredne stranke po liniji Nikolić - Vučić. Međutim, šta god se između njih događalo, oni su svesni da bi cepanje stranke bacilo tu partiju negde u sredinu partijske scene. Tako da očekujem da će Vučić u tom pogledu biti vrlo rezervisan uprkos porastu njegove i slabljenju Nikolićeve harizme. S druge stane, Nikolić je učinio nešto što je u Srbiji samo jedan predsednik uradio - napustio je mesto šefa partije koje daje istinsku moć nad ljudima i njihovim karijerama. To je uradio i Milošević 1992. godine, kada je to mesto prepustio Joviću, ali se je1993. vratio na čelo partije, jer je uvideo da bez te pozicije nema moć. Kada se odrekao mesta predsednika partije, Nikolić je uradio sjajnu stvar, ali to, kao što sam rekao, ide na uštrb njegove moći. Dakle, između njih postoji napetost, ali ne verujem da će se ići dalje od toga. To će ostati na nivou potencijalno zamrznutog konflikta.

Omer Karabeg: Rekao bih da oni imaju i različit odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tomislav Nikolić se stalno sastaje sa crkvenim vrhom, traži savete od patrijarha, dok Vučiću izgleda nije mnogo stalo do kontakata sa crkvom. On je gotovo i ne pominje.

Slaviša Orlović: Njihove razlike su, kako generacijske, tako i po obrazovanju, temperamentu i senzibilitetu. Vučić je političar novije generacije koji više drži do medija, dok je Nikolić sa imidžom šumadijskog domaćina više okrenut tradicionalnim vrednostima. Otuda i ta njegova neposrednija veza sa crkvom. S druge strane, Aleksandar Vučić je napravio neku vrstu zaokreta ka modernizaciji. On o tome sve više govori, što je do pre godinu dana bilo nezamislivo. Njemu je stalo da se pozicionira kao prozapadni političar savremene orijentacije kome su najvažnije stvari ulazak Srbije u Evropsku uniju, odnosi sa zapadnim partnerima i traganje za novim investicijama, dok se Tomislav Nikolić trudi da u biračkom telu očuva svoju poziciju i imidž srpskog domaćina.

Vladimir Goati: Reč je i o različitim habitusima, velikim delom uslovljenim generacijskim razlikama. Gospodin Vučić je sklon da čita, video sam da čita Maksa Vebera. Bilo je nezamislivo da neki radikal čita Veberovu raspravu o protestantskoj etici i duhu kapitalizma. On je radoznao, još se razvija i razlike među njima biće sve veće. Međutim, kao što sam rekao, u toj partiji konvertitskog tipa, koja sada tvrdi sve suprotno od onoga što je ranije tvrdila, svaki sukob između te dve ličnosti bi mogao da bude poguban i čini mi se da su obojica toga svesni. Ali, kod konvertita se dešava da iz njega povremeno progovara ono u šta je verovao pre 15 ili 20 godina i što je tada bezbroj puta ponavljao. To su prosto lapsusi, jer se on nesvesno drži paradigme koju je javno napustio.

(old_image)
Slaviša Orlović / Foto: MediaCentar

Slaviša Orlović: Ako se pogledaju saopštenja koje daje Srpska napredna stranka, kroz njih provejava duh devedesetih. Njihov odnos prema političkim protivnicima podrazumeva hapšenja, zastrašivanja i prilično selektivnu borbu protiv korupcije. Na udaru su samo funkcioneri Demokratske stranke, iako su u prethodnoj vladi, koju optužuju sa korupcionaštvo, bili svi njihovi sadašnji koalicioni partneri - Socijalistička partija Srbije, Partija ujedinjenih penzionera Srbije, Jedinstvena Srbija i Ujedinjeni regioni. Slažem se sa kolegom Goatijem da je Tomislav Nikolić ostao bez ogromne poluge moći onog momenta kada je ispunio obećanje iz predizborne kampanje i napustio poziciju šefa stanke, pošto je izabran za predsednika Srbije. On je to pokušao da kompenzuje time što je njegov sin predsednik Izvršnog odbora Srpske napredne stranke i što među ministrima ima sebi odane ljude, kao što je Milan Bačević, sa kojima je u rodbinskim vezama. Za sada status quo odgovara i jednom i drugom, jer su svesni da bi svaki otvoreni konflikt, koji bi vodio rascepu stranke, obojici naneo štetu.

Omer Karabeg: Mislite li da su se uloge izmenile? Pre dolaska Srpske napredne stranke na vlast Nikolić je bio neprikosnoveno prvi čovek te stranke, a danas je on praktično u senci Vučića.

Slaviša Orlović: Tomislav Nikolić je političar koji je u odsustvu Vojislava Šešelja doveo prvo Srpsku radikalnu, a onda i Srpsku naprednu stranku do nekih milion glasova na parlamentarnim i oko dva miliona na predsedničkim izborima, što je neverovatan uspeh. Ta vrsta legitimacije još uvek nedostaje Aleksandru Vučiću. Uostalom, on nije sjajno prošao na poslednjim izborima. Zbog toga Vučić ima potrebu da verifikuje svoj novi rejtinig koji mu je naglo skočio nakon hapšenja Miškovića.

Omer Karabeg: Vučićev glavni adut je borba protiv korupcije. To mu je donelo ogromnu popularnost i neizmerno ojačalo njegovu poziciju. S obzirom da je to glavna poluga moći Aleksandara Vučića, kakav je Nikolićev stav prema toj Vučićevoj borbi koja očigledno stalno jača njegovu moć?

Vladimir Goati: Nisam primetio da se Nikolić kritički odnosi prema Vučićevoj borbi protiv korupcije, međutim, uz svu podršku Vučićevoj ogromnoj energiji i hiperaktivnosti, njegov problem je što je ta korupcijska pravda dosta uperena samo protiv Demokratske stranke. Delom je to i opravdano, ali Demokratska stranka nije bila jedina na vlasti. Ima tu još jedan problem. Naime, nakon dolaska nove vlasti dogodio se masovni desant partijskih kadrova ne samo na mesta ministara, pomoćnika i državnih sekretara, nego i na mesta u administraciji na kojima se traži stručnost. Imamo proces diletantizacije, inače - u velikoj meri diletantske države. To je urađeno za nekoliko meseci, ali da bi se to popravilo biće potrebno više godina.

Slaviša Orlović: Stiče se utisak da se Nikolić nije distancirao od Vučićeve borbe protiv korupcije, ali nije ni aplaudirao njegovim dosadašnjim rezultatima u toj borbi. Indikativna je nepotvrđena priča da se je Miroslav Mišković, za koga se tvrdi da je finansirao ako ne Srpsku naprednu stranku onda radikale, u predvečerje svog hapšenja sreo ili pokušao da se sretne sa Nikolićem. Inače, glavni problem sadašnje borbe protiv korupcije je što ona nije institucionalizovana, već se manje-više svodi na volju jednog čoveka.

Omer Karabeg: Kada analiziramo kako se ko od njih dvojice odnosi prema susednim državama u regionu, primetno je da se Vučić uzdržava da govori i o Srebrenici i o odnosima sa Hrvatskom, dok je Nikolić počeo svoj mandat izjavama da je Vukovar srpski grad i da nije bilo genocida u Srebrenici. On nikada nije odustao od tih izjava.

Vladimir Goati: Stara radikalska matrica je neuporedivo više prisutna kod gospodina Nikolića koji, možda, i ne može više da se menja. Mislim da je Vučić više u stanju da se menja nego Nikolić, on je oprezniji i pažljivo odmerava svaku svoju izjavu.

Slaviša Orlović: Tomislav Nikolić je početak svog predsedničkog mandata obeležio nizom gafova. Pored ovih koje ste naveli, on je rekao da su Srbi i Crnogorci jedno, a jedna njegova izjava prilikom posete Makedoniji izazvala je negodovanje Grčke. To se ne može reći za Aleksandra Vučića, on je promenio dlaku, a da li i ćud - ne znamo. U svakom slučaju on je sasvim dobro savladao retoriku modernog evropskog političara.

Omer Karabeg: Zanimljivo je pratiti Vučićeve i Nikolićeve izjave o Kosovu. Nikolić stalno ponavlja da nikada neće priznati nezavisnost Kosova i da Srbija neće odustati od Kosova, dok se Vučić ograničava na to da će odluke o Kosovu biti bolne. On samo govori: “Biće bolne“ i ništa više.

Vladimir Goati: Da, i ostaje nam da nagađamo u čemu će biti bolne. To je neka vrsta političko-diplomatske mudrosti. O osetljivim područjima i temama ne govoriti mnogo, jer nikada ne znate šta će se dogoditi, kojim će pravcem stvari krenuti. Mislim da je on tom veštinom mnogo bolje ovladao nego Nikolić. Rekao bih da on svoju nekadašnju pripadnost Srpskoj radikalnoj stranci više pokazuje nečim što se zove govor tela. On ume da se naroguši, ali i tada vrlo pažljivo bira reči, pa, kad posle pročitate šta je rekao, ostaje vrlo malo toga što može da mu se zameri. Mislim da je on svestan da je bitka za najuticajnijeg čoveka Srbije borba na duge staze, da to nije disciplina na sto, dvesta ili četirsto metara, nego da je to maraton u kome su godine na njegovoj strani.

Vladimir Goati / Foto: MediaCentar

Slaviša Orlović: Tomislav Nikolić je u predizbornoj kampanji kritikovao dotadašnje pregovore o Kosovu i pregovarače, čak je obećavao da će on sam preuzeti vođenje pregovora, a ne tamo neki činovnik. Posle toga je utihnuo. Obećavao je da će u prvoj nedelji nakon stupanja na funkciju predsednika da obelodani o čemu se pregovaralo u Briselu, ali to obećanje nije ni do danas ispunio. Ipak, napravio je jedan iskorak, a to je bio susret sa predsednicom Kosova, Atifetom Jahjagom, čije ime nekoliko nedelja pre tog susreta nije znao ili se pravio da ne zna. S druge strane, Aleksandar Vučić, kada govori o Kosovu, nastoji da zvuči realistički i zabrinuto, stalno govori da će biti bolno i teško i da ne može biti lepih vesti iz Brisela. Pri tome treba podsetiti da su i on i Nikolić, do ove poslednje runde, vođenje pregovora prebacili na Ivicu Dačića, a samim tim i odgovornost za njihov rezultat.

Omer Karabeg: Kako se promena uloga Nikolića i Vučića, odnosno jačanje Vučićeve i slabljenje Nikolićeve pozicije, odražava na Srpsku naprednu stranku? Članstvo te stranke, a to su sve bivši radikali, nije se mnogo promenilo. Oni su, čini mi se, bliži Nikolićevom uverenju.

Vladimir Goati: Da, s tim da ljudi ne drže preterano mnogo do uverenja. Oni se vrlo često identifikuju sa liderom. Jedno vreme je to bio Nikolić, međutim sada je počela eksplozija Vučićeve popularnosti i njegova harizma vrtoglavo raste. Pretpostavljam da to baš nije rado viđeno sa Nikolićeve strane, ali tu se ne može ništa učiniti. Onog momenta kada se Nikolić, da upotrebim jednu metaforu Isaka Dojčera, pretvorio u nenaoružanog proroka, to jeste kada je raskinuo vezu sa mestom predsednika partije, on nije više imao šansi protiv Aleksandra Vučića. On može privatno da se ljuti, ali stvari su takve kakve jesu, u Nikolićevim rukama nema valjanog sredstva kojim bi mogao zaustaviti nezadrživi uspon Vučića i rast njegove harizme. Nikolićeva harizma se troši, a Vučićeva raste. Međutim, Srpska napredna stranka je još uvek partija sa dve jake ličnosti i svaki od njih bi bez onoga drugog pao za jedno ili dva mesta u političkom sazvežđu Srbije. Zato ja mislim da se taj konflikt neće završiti partijskim rascepom.

Slaviša Orlović: Tačno je da članstvo i birači u najvećoj meri slede lidere. To se potvrdilo i prilikom osnivanja Srpske napredne stranke, koja je usisala najveći deo biračkog tela radikala. Članstvo je jednostavno sledilo Nikolića i Vučića. Mislim da će buduće ponašanje članstva i birača Srpske napredne stranke zavisiti od dve stvari. Prvo - do koje mere su partijski lideri uspeli da postizbornim plenom namire klijentelu svoje partije i drugo - da li će njihovi članovi i birači biti razočarani promenom nacionalističkog diskursa, koji je još uvek dominantan u ovoj stranci bez obzira što se ona distancirala od velike Srbije i granice Karlobag-Ogulin-Karlovac -Virovitica. Sve će to zavisiti od ishoda pregovora o Kosovu i kako će se fakturisati ti rezultati.

Omer Karabeg: Može li doći do otvorenog razilaženja između Nikolića i Vučića? Vi, gospodine Goati, tvrdite da će se oni ipak držati zajedno, jer bi međusobni sukob obojici naneo štetu, ali može li nastati situacija kada bi se oni otvoreno sukobili?

Vladimir Goati: Naravno da može, ali ja mislim da to nije velika verovatnoća. Ako se budu racionalno ponašali i bili svesni da će, ukoliko se odvoji bilo koji deo broda ceo brod potponuti, onda će razlike među njima ostati na nekom prihvatljivom nivou. Zato govorim o verovatnoći da neće doći do otvorenog sukoba, a mogućnost za to u politici uvek postoji.

Slaviša Orlović: Svesni posledica eventualnog konflikta mislim da će i jedan i drugi nastojati da održe dvojac u igri, ali pretpostavka za to je da Nikolić prihvati da je njegov politički sin Vučić - prvi kormilar.

(Izvor: B92)