Potrošačko društvo

Što je u stvari metafora, jer ga nikada ne koristim. Ne mogu da se setim čak ni kada i zašto sam ga kupio, ali eto, imam ga. Stoji tako, prekriven prašinom i paučinom, tik uz sokovnik – tačnije, električnu cediljku samo za citruse - i još nekog glomaznog kuhinjskog aparata kojeg nisam ni jednom upotrebio, a u međuvremenu sam zaboravio i čemu tačno služi.

Kada sam shvatio koliko suvišnih stvari imam na radnoj površini i kuhinjskom stolu, rešio sam da ih sklonim u ormar, tako da makar ove dve-tri koje zaista koristim dođu do izražaja. Pronašao sam originalne kutije (jer prodavci insistiraju na čuvanju kutija, u slučaju da, ne daj bože i ne dešava se još nam se niko nije žalio ali znate ipak za svaki slučaj vi to sačuvajte, dođe do reklamacije).

A onda sam otvorio ormar.

Iz njega je prvo ispalo šest dukseva koje nikada ne nosim, koji su bili nehajno nabačeni na gomilu od dvadeset majica koje, pogađate već, isto tako nikada ne nosim. A onda se, sa gornje police, skotrljao i punjač za neku od tehničkih spravica kojih mi je puna fioka radnog stola. Moraću malo da proredim tu hrpetinu nepotrebne odeće prilikom sezonske pretumbacije ormara. On svakako otpada kao opcija. Fioke takođe.

Zato sam se uputio u dvorište. Šupa je čovekov najbolji prijatelj za sakrivanje raznog krša koji nam poklanjaju rodbina i prijatelji, a koji ni u ludilu ne bismo okačili na zid, stavili na sto ili obukli. Ona ima dovoljnu širinu (i ne mislim na širinu duha, nego na onu fizičku) da primi sve te ružne zidne satove sa ili bez kukavica, grozni kičeraj od slika uramljen u pompezne ramove od kojih koji svaki ponaosob ima više ukrasa nego Partenon računajući i skulpture, džemper sa Vučkom na skijama (iz ’84.) i ostalu menažeriju. Međutim, zaboravio sam na krš koji sam nagomilao lično, bez ičije pomoći. Jedva sam uspeo da otvorim trošna drvena vrata bez razvaljivanja, jer se kineski bicikl petobrzinac zaglavio u njima. A kada sam ih konačno otvorio, iz šupe je pokuljala tušta i tma električnih kosilica, građevinskih kolica, lopata za čišćenje snega, alata za okopavanje dvorišta, karton podnih pločica za kupatilo („daj da kupimo ipak malo više, može da zafali – a neće da se baci“) i nekoliko kutija sa knjigama. Pola sata, dve zarđale stolice na rasklapanje i 20 kg stare hartije kasnije, odustao sam od pokušaja da beskorisne kućne aparate smestim u šupu.

Odlučio sam da ih ipak raspakujem i vratim u kuhinju, ali svečano obećavajući samom sebi da ću početi da ih koristim i to odmah! Dobro, ne baš odmah, jer šta da usisavam kada na stolu nema mrva?

Ali već koliko sutra! Samo da prvo svratim i kupim onu fantastičnu malu mutilicu za instant kafu. I nekoliko majica kratkih rukava. Ipak ide leto.