Reč psihologa: Naše društvo je duboko poremećeno

On je, gostujući u Kažiprstu B92, objasnio da u mnogim razvijenim zemljama postoje vodiči za novinare kako da izveštavaju o ovakim događajima, dok je kod nas sveprisutan novinarski senzacionalizam, koji samo pogoršava opšte stanje društva u kom se nalazimo i nimalo ne pomaže žrtvama, odnosno onima koji su preživeli jučerašnja ubistva.

Dimitrijević kao primer navodi da se u novinama sada o Ljubiši Bogdanoviću piše kao o monstrumu, dok se njegova ćerka naziva ćerkom masovnog ubice.

Prema njegovim rečima, s jedne strane potrebno je da se sada pomogne ljudima koji su preživeli jučerašnja ubistva i kojima je sada veoma teško jer su emotivno uključeni u ceo događaj. Još juče se, kako kaže, javio mladenački Centar za socijalni rad, koji je saopštio da je spreman da članovima porodica ubijenih u selu Velika Ivanča pruži pomoć, međutim, pitanje je da li taj centar može da iznese ceo taj proces, zbog čega bi, kako kaže, trebalo da se uključi i država.

Ima li pravog odgovora?

(old_image)

U medijima se sada postavlja i pitanje kako se do ovakvih događaja dolazi, a Dimitrijević ističe da najverovatnije u slučaju Ljubiše Bogdanovića nećemo naći pravi odgovor. Nada da će žena da nam rasvetli ceo događaj je mala, jer se ne zna da li je verodostojna njena izjava, koju su preneli mediji, da je Ljubiša bio preke naravi.

Dimitrijević ističe da u svakoj kući ima onih situacija za koje niko osim samih ukućana ne zna, ali i dodaje da su Bogdanovići živeli u maloj sredini u kojoj se sve zna. On je podsetio da je medijima izjavu dao i čovek koji tvrdi da ubicu zna maltene od detinjstva i da ništa nije ukazivalo na to da će počiniti ubistva.

Takođe, kao mogući uzrok pominje se i vijetnamski sindrom, zbog činjenice da je Bogdanović učestvovao u ratu u Slavoniji 1992, podseća Dimitrijević. Međutim, on smatra da se prava istina oko celog događaja nikada neće saznati u potpunosti, a da navodi da je uzrok svemu preka narav ubice ili ratni sindrom predstavljaju pokušaj da se sa svih nas spere odgovornost, jer ako je odgovornost na svima nama onda ćemo morati da se zapitamo da li smo mi svi kao društvo uspeli da uradimo sve kako se ovo ne bi desilo.

Zbog toga, kako kaže Dimitrijević, ovaj događaj treba da iskoristimo za ubuduće, odnosno da vidimo šta kao društvo koje je duboko poremećeno, možemo da uradimo da se ovakvi događaju ne bi ponovili.

Na pitanje kakav je čovek koji može da ubije na spavanju u glavu 13 osoba, odnosno šta može takvom čoveku u tom trenutku da se nađe u glavi, Dimitrijević napominje da se za Bogdanovića sada koristi izraz monstrum, iako on to nije, jer se u psihologiji monstrumi nazivaju oni koji hladno ubijaju i zlostavljaju ljude ne osećajući ništ.

"Za Bogdanovića svi kažu da je, pre ubistva, bio običan čovek koji je svima hteo da pomogne. Moguće je da su se neke promene kod njega desile, ali su one išle polako i dugotrajno, zbog čega niko iz njegove okoline to nije primetio. Meni izgleda da se nešto strašno desilo i da će cela istina ostati misterija za nas", kaže Dimitrijević.

Prema njegovim rečima, okidač u takvim situacijama može da bude bilo šta. Ono što se desilo u Slavoniji svakako da nije beznačajno, jer svi oni koji su bili na ratištu imaju posledice od toga, ali Dimitrijević misli da je u slučaju Ljubiše Bogdanovića pre bila kumulacija, odnosno nagomilavanje svega onoga što mu je pravilo bol, a kada bol više nije mogao da podnese, dogodila su se ta ubistva.

Problem je u društvu

(old_image)

To otvara problem ratnih veterana i njihove evidencije, odnosno da li postoji ili ne, kao i pitanje da li se mi kao društvo i država bavimo njima. Dimitrijević kaže da je njihov problem višestruk i da prave evidencije o njima nema.

Kompleksnost njihovog problema sastoji se, između ostalog, i u tome što je njihovo učešće u ratu sada obesmišljeno jer im država kaže da nisu bili u ratu, pošto zvanično Srbija nije u njemu učestvovala. To je strašno, objašnjava Dimitrijević, jer ti ljudi nemaju gde da smeste to iskustvo.

On napominje da u Grockoj ima jedan centar u koji su smešteni ratni veterani, kao i da postoji nekoliko nevladinih organizacija koje se bave problemima ratnih veterana, s kojima je, objašnjava on, izuzetno teško raditi. Osobe sa ratnim iskustrvom su jako teški pacijenti, kaže Dimitrijević i dodaje da čak i sekretarice, koje treba s diktafona da prekucaju iskustva veterana sa noćnim morama, to često ne mogu da izdrže, pa i same počinju da imaju iste ili slične noćne more.

"Naš sistem je nedovoljno obuhvatan i sistematičan da bi se bavio njima, ali ne samo njima već i svim onim ljudima koji na ovaj ili onaj način pate. Nema saradnje sa socijalnom zaštitom, a ti ljudi tumaraju usamljeni, a kada im se na to natalože i druge životne okolnosti, događaju se ovakve ili slične stvari, a mi se kao društvo osvestimo samo kada se takve stvari dese", kaže on.

Poseban, ali i veoma važan segment problema kako da nam se ovake stvari ne događaju, jeste naš odnos, tj. odnos društva prema osoba kojima je potrebna pomoć. "Zamislite da je Ljubiša osetio da mu je potrebna pomoć. Šta bi on mogao da uradi - to je najvažnije", zapitao se Dimitrijević i objasnio da kod nas ljudi najčešće imaju osećaj da treba da sakriju problem, jer bi im većina rekla da ih je neko omađijao, da treba da idu kod u crkvu ili kod hodže. Čak i da ti ljudi kažu da im je pomoć potrebna, rizikuju da budu proglašeni ludim, da budu odbačeni, jer nas uče da takve ljude treba da izbegavamo.

Društvo mora da počne da šalje poruku da se problemi koji postoje rešavaju, da nije sramota reći da ti treba pomoć i tu pomoć psihologa ili psihijatra i potražiti, ističe Dimitrijević. Umesto toga, ljudi imaju stid da se jave za pomoć i problem prećutkuju, a ako se i jave, jave se kasno kada problem kulminira i teže ga je otkloniti.
U šta smo se pretvorili?

Borba za očuvanje mentalnog zdravlja je zadatak svih nas, od države, preko ministarstava i službi za socijalni rad, pa sve do pojedinca, i svi na svim nivoima treba za to da se zalažemo kako bismo bili zdravo društvo. Međutim, mi mentalno zdravlje pominjemo samo kada se ovako nešto desi, napominje Dimitrijević.

(old_image)

Na pitanje kako se čuva mentalno zdravlje nacije, on napominje da se to čini od najranijeg detinjstva, od čitanja priča za decu, načina na koji nas uče učiteljice, pa sve do izabranih predstavnika društva za koje ne treba da imamo osećaj da nas lažu, kao i isticanjem i definisanjem pravih vrednosti - poštenja, morala.....

Međutim, mi smo kao društvo, savremeno, postali duboko poremećeni, ističe Dimitrijević i objašnjava da ljudi u eri savremenih tehnologija nemaju empatiju ni za koga. To počinje od najranijeg detinjstva, od dece koja igraju igrice umesto da čitaju knjige i na taj način nauče da se užive u ulogu drugog. Upravo to saosećanje koje se danas ne uči, veoma je važno kod ljudi kojima je potrebna pomoć. Njima je često najvažnije da znaju da neko može da ih sasluša, da bar pokuša da ih razume, a toga danas ima sve manje, ističe Dimitrijević i dodaje da je jedini sveprisutni motiv pohlepa.

Kao primer navodi i problem ponašanja tinejdžera i kaže da psiholozi sada sve ono što su znali o adolescentima ne mogu da iskoriste, dodajući da se radi o deci koja su se rodila u jedno užasno vreme, u kom su njihovi roditelji ili švercovali robu ili su radili više poslova kako bi preživeli. Ta deca su danas toliko drugačija od nas. Ona su agresivna, a agresivnost ona je samo spolja vidljiv problem, kaže Dimitrijević. Ta deca zapravo imaju neki unutrašnji svet s kojim ne umeju da se izbore, jer agresivnost je posledica toga da ne možete da doprete do drugih, da ne umete da kažete šta vam je, objašnjava on.

Današnju decu niko ne uči kako da ispolje svoja osećanja da znaju kako s njima da se nose. Niko se danas decom na taj način ne bavi, a što je dodatni problem danas imamo i digitalno nasilje. Sve u svemu, naše društvo je duboko poremećeno jer ono nema jasnu osu, kompas, a pogotovo od onih od kojih taj kompas reba da dolazi, zaključuje Dimitrijević i navodi primer da svi s kojima sa pričao, o bilo kojoj temi, ni zašta ne mogu da kažu da je istina.

(Izvor: B92)