Konobar uvek naplaćuje dva puta
Pored jednog zgodnog Punta sa smešnom cenom stajao je moj bivši kolega Boki. Iscrpljen, bled, ispijen, bio je pola onog čoveka koga pamtim iz starih dana kada smo zajedno maltretirali narod radeći u državnoj firmi. Odmah sam pomislio na najgore:
- Šta je Boki, nisu valjda kockarski dugovi?
Boki se obradovao što me vidi, uprkos situaciji koja je očigledno bila ozbiljna, čim je auto star samo dve godine nudio u pola cene.
- Gde si, matori! E, kamo sreće da su kockarski dugovi! Njih otplatiš i gotovo. Ovo je nešto gore. Mnogo gore.
- Pa šta je, čoveče, pričaj!
Boki je uzdahnuo sa primetnim bolom u grudima i počeo svoju tužnu priču:
„ Pre dve nedelje, odem ja u našu kafanu. Sećaš se, tamo preko puta naše bivše državne firme! I tek što sam seo za sto, poručio piće, dobio piće i malo se zamislio, neki novi konobar se odjednom stvorio kraj mene, tiho i neprimetno, poput američkog nindže u prvom delu istoimene n-tologije:
- Izvinite, predajem smenu, pa ako nije problem da naplatim...
- Izvini ti, ali nisam ni srknuo ovu rakiju, a o kafi da i ne govorim. Šta da mi naplatiš?
- Pa, znate, smena... predajem...
- Donesi još jednu turu istog i nemoj da te čujem više! Smena je kad ja kažem da je smena. Ja, mušterija. Koja je uvek u pravu! Zbog koje i radite! Čekaj, kud si pošao?
- Pa... da donesem još jednu turu.
- Vrati se, da ti prvo nalupam par vaspitnih šamara!
Iz sanjarenja me je prenuo monotoni glas konobara koji je i dalje uporno verglao svoju priču, dovedenu do savršenstva jednoličnosti upornim ponavljanjem iz dana u dan, iz noći u noć i tako mesecima, bez plaćenog odmora:
- Izvinite, reko', ako mogu da naplatim. Predajem pazar, smena...
- Da, da. Koliko je to?
- 370 dinara.
- Evo, u redu je.
- Hvala!
- Nema na čemu.
I to se pretvorilo u praksu. Pošto tamo često svraćam jer mi je usput kad krenem kući s posla, konobar me je zapamtio i stalno mi naplaćuje tek što sednem za sto.
Međutim, pre neki dan ulazim i nisam još ni seo za sto, a konobar se već stvorio pored mene sa pitanjem svih pitanja:
- Izvinite, ako nije problem ja bih da naplatim. Predajem smenu, pa...
- Ali čoveče, tek što sam ušao. Nisam još ni seo, a kamoli poručio!
- Bez obzira, molim vas, ako mogu da naplatim? Nemojte me zadržavati prekovremeno, imajte bar malo duše!
I ja šta ću, izvadim 500 dinara i dam mu, da ne zadržavam čoveka. Kad će on:
- Samo 500 dinara? A bakšiš? Kakvi smo to ljudi postali, majku mu?
Postideo me je prezir u njegovim očima, pa sam izvadio novčanik i dao mu. Rekao sam:
- Zadrži i dokumenta. Uzeću samo fotografiju porodice.
Prekjuče opet sretnem istog konobara u autobusu. Kada me je ugledao, krenuo je da se probija kroz masu ka meni i još sa srednje platforme autobusa povikao je:
- Izvini, ali upravo sam krenuo u smenu, pa ako mogu da napla...
Nisam saslušao taj dobronamerni predlog do kraja, jer je autobus u međuvremenu stao na stanici i ja sam brže-bolje izašao.“
Tu je Boki počeo da jeca. Videlo se da ga je sve to slomilo. Potapšao sam ga po ramenu sa utešnom frazom poput „ko zna zašto je to dobro“. Kada se malo smirio, upitao sam:
- I kako planiraš da rešiš taj problem? Ne možeš da bežiš od tog čoveka celog života. Mora da postoji neko jednostavnije rešenje.
- Postoji. Selimo se u Ameriku, porodično. Juče smo dobili zelene kartone.