Ivan Klajn: Država i tabloidi ruše srpski jezik
"Danas su Srbi iz Hrvatske oduvani "Olujom", a u Crnoj Gori ih smatraju za antirežimski element, pa je razumljivo što im je jezik ugrožen. U isto vreme je ugrožen i u samoj Srbiji, državnom nebrigom", dodao je Klajn.
Njemu je nedavno pripala još jedna nagrada u borbi za negovanje srpskog jezika. Ovog puta je lingvisti Matica srpska dodelila povelju za ukupni doprinos negovanju srpske jezičke kulture, piše "Glas Srpske".
GLAS: Matica srpska dodelila Vam je povelju za ukupni doprinos negovanju srpske jezičke kulture. Šta je najviše zanemareno kada je reč o brizi za srpski jezik? Ko je najodgovorniji za loše stanje u toj oblasti?
KLAJN: Zanemareno je, nažalost, sve. Odgovorni smo svi, i mi jezičari, i nastavnici, i lektori, i poneki pisci, ali je nesumnjivo glavna odgovornost na državi i na medijima. Sigurno znate da se u Srbiji za kulturu izdvaja manje sredstava nego ikada, da su skoro svi muzeji u Beogradu zatvoreni, da većina listova, televizija i radio-stanica o kulturi ne kaže ni reč, da neki gradovi nemaju nijednu knjižaru, a da beogradske knjižare prodaju knjige o kuvanju i memoare turbo-folk zvezda. Moja posebna primedba državi i Ministarstvu prosvete Srbije, koju ponavljam godinama bez ikakvog odjeka, jeste što su dozvolili da u srednjoj školi uopšte ne bude nastave srpskog jezika (zvanični naziv predmeta je "srpski jezik i književnost", ali se predaje samo književnost).
KLAJN: Davno sam prestao da čitam prevedene knjige, zbog profesionalne deformacije: uvek se pitam kako li to glasi u originalu, i onda mi čitanje više nije zabavno. Ipak verujem da su od svih prevoda najgori oni titlovani na televiziji, bilo da je reč o filmovima, o serijama ili o dokumentarnim emisijama. Čitaoci koji znaju engleski više puta su mi iz titlova slali čitave zbirke apsurdnih grešaka nastalih usled nerazumevanja engleskih reči i idioma. Uz to, TV prevodioci nemaju blagog pojma o pravopisu ni o gramatici srpskog jezika.
To je začarani krug, jer iz takve škole izlaze mladi novinari koji nemaju potrebnu jezičku kulturu, a onda se ta njihova nekultura, pre svega preko komercijalnih televizija, prenosi među nove generacije. Država o tome ne vodi baš nikakvu brigu, iako se zna da današnja omladina ne formira svoj jezik i stil čitajući klasike srpske književnosti, nego slušajući govor sa malog ekrana i čitajući tabloide, blogove, sajtove, tvitove i kako se već ne zovu, gde polupismeni ljudi raspravljaju među sobom, a nema ni urednika ni lektora da povede brigu o jezičkoj pravilnosti.
GLAS: Kako komentarišete to da se u široj upotrebi sve više koriste strane reči, najčešće engleske, a da zanemarujemo bogatstvo srpskog jezika?
KLAJN: "Angloholizam", kako ga je nazvao lingvista Tvrtko Prćić, danas je boljka od koje pate sve nacije sveta. To je cena koja se mora platiti za činjenicu da najzad imamo jedan svetski jezik, upotrebljiv za sporazumevanje u celom svetu (budući da pokušaji sa veštačkim jezicima kao što su esperanto ili interlingva nisu uspeli). Pri tom neke nacije reaguju neodmereno, puristički, nastojeći da zamene baš svaku stranu reč, pa i one rasprostranjene i svima znane. Mi smo od toga zaštićeni zahvaljujući lošem primeru Hrvata: sigurno nećemo biti u iskušenju da umesto "bestseler" kažemo "uspješnica", umesto "softver" - "napudbina", uz razne druge "ophodnje", "zrakomlate", "veleposlanike" i tako dalje. To ipak ne znači da treba da se opustimo i mirno prihvatimo svaku englesku reč koja se pojavi. Da imamo više svesti o maternjem jeziku i više brige o stilu i izražavanju, ne bismo dopustili da "implementacija" postane pomodna reč za ostvarenje ili sprovođenje, da imamo "menadžment" umesto uprave, da se govori o tiražu od "deset hiljada kopija" umesto primeraka, ili da "kratka priča", bukvalni prevod od "short stordž", potisne našu reč pripovetka.
GLAS: Činjenica je da je mnogo manje ćiriličnih nego latiničnih natpisa na javnim mestima u Srbiji i Republici Srpskoj. Da li je to jedan od koraka kojima se ćirilica svesno stavlja u zapećak?
KLAJN: Delimično svesno, više nesvesno, iz navike i nepoštovanja tradicije. Ja ne verujem u one teorije o organizovanoj kampanji protiv ćirilice koju vode komunisti, domaći izdajnici, Vatikan, Brisel ili ne znam ko drugi. Dvoazbučje je naša istorijska nesreća, klopka u koju smo postepeno upali. Posle 1918. Srbi su otkrili da mogu svoj jezik pisati latinicom, kao i Hrvati. Počeli su da objavljuju knjige i novine na latinici, polako pa sve više. Nisu razmišljali o tome da se dvoazbučje ne može večito održati, da ga nijedan drugi jezik u Evropi nema. Nisu shvatili da će latinica početi da istiskuje ćirilicu, jer ima daleko širu primenu, jer je potrebna za strane jezike, za matematičke i druge formule, za internet, za automobilske registracije i tako dalje, dok srpskom ćirilicom možete da pišete samo srpski. Sad smo došli do tačke kada ćirilicu moramo da čuvamo, da je spasavamo, kao što se čuvaju kulturna dobra, kao što se priroda spasava od zagađenja - a to nije nimalo lak posao.
GLAS: Vest da će se ćirilično pismo uvesti u Vukovar izazvala je negativne reakcije u Hrvatskoj, a u Zagrebu je održan protest pod nazivom "Ne ćirilici u Hrvatskoj". Kako komentarišete ovakve reakcije?
KLAJN: Naravno, to je primitivni šovinizam i ksenofobija. Mogli biste sve javne natpise širom Hrvatske da duplirate ćirilicom, to niti bi poboljšalo stanje Srba u Hrvatskoj, niti bi ugrozilo ijednog Hrvata. Pritom je zanimljivo da se ta mera najavljuje iz političkih razloga, kao znak da Hrvatska poštuje evropske standarde o manjinskim jezicima, a zapravo uopšte nije reč o tome. Kao što je istakla prof. Snježana Kordić (zbog takvih stavova anatemisana u hrvatskoj javnosti), manjinski jezik u Hrvatskoj može biti mađarski ili italijanski, ali srpski i hrvatski su jedan isti jezik u dve varijante, pisan na dva pisma.
KLAJN: Biće da jesu, jer vidim da je sve više ljudi, pogotovo među najmlađima, kojima čitanje sa hartije i pisanje po hartiji deluju arhaično, otprilike kao kad bi od vas neko tražio da pišete guščijim perom po pergamentu. Važno je da se pismenost čuva, pa na kakvoj god podlozi to bilo. Pre četiri decenije, kad su kasetofoni bili poslednja reč tehnike, bilo je "proroka" koji su tvrdili da je to kraj pisanog jezika, da će se ubuduće sve informacije prenositi i čuvati samo u vidu snimljenog govora. Razvoj kompjutera je pokazao da nisu bili u pravu.
GLAS: Da li je paradoks da je srpski jezik najugroženiji, iako su od njega nastali drugi politički jezici?
KLAJN: Smešno je (i tužno) to sa "političkim" jezicima. Dvojica ili trojica kolega, koji nisu jugonostalgičari, rekli su mi da tek sad shvataju koliko je sve bilo prirodnije i normalnije u godinama posle Drugog svetskog rata. Zvanični naziv jezika je bio srpskohrvatski (kako se zove i u svetskoj slavistici, još od 19. veka), što su Srbi skraćivali u srpski, a Hrvati u hrvatski, i to nikome nije smetalo. Da je neko tada rekao da postoji "bosanski" i "crnogorski" jezik, poslali bi ga u osnovnu školu, ako ne u ludnicu. Potom je Partija, posle Novosadskog dogovora, počela da se mršti na nazive "srpski" i "hrvatski" mada je "srpskohrvatski" naučni termin predugačak za upotrebu u svakodnevnom govoru. Kad je pao Berlinski zid, situacija se preokrenula i proglašena je parola (bez ikakvog osnova u činjenicama) da "svaki narod ima pravo da svoj jezik nazove svojim imenom". Danas su Srbi iz Hrvatske oduvani "Olujom", a u Crnoj Gori ih smatraju za antirežimski element, pa je razumljivo što im je jezik ugrožen. U isto vreme je ugrožen i u samoj Srbiji, onom državnom nebrigom o kojoj sam već govorio.
GLAS: Dali ste predlog da Srbija osnuje leksikografski zavod, koji bi doprinio očuvanju jezika. Da li se jezik može očuvati uz podršku institucija?
KLAJN: Jedino uz podršku institucija i može, samo me nemojte pitati kako će to biti i kada će biti. U današnjim uslovima, kada se svetska ekonomska kriza, kojoj niko ne vidi kraj, ukršta s odumiranjem naše privrede i sa spletom ovdašnjih političkih kriza, jezička kultura nikome nije najpreča briga.