Kristina
Kako to misliš, prošlo je dvadeset godina od tada? Jeste, prošlo je, ali ja tebe i dalje pamtim. Sećaš se kako smo onda, u šestom razredu, posle popodnevne smene išli u bioskop i gledali „F/X – Ubistvo trikoom“ tri večeri uzastopno? Šta, nije trikoom? Nego trikom? Dobro, svejedno.
Filma se ionako ne sećam. A je l' se ti sećaš kako smo se mazili sve vreme dok je trajala projekcija? Aha, vidiš da se sećaš! Pravo da ti kažem, nisam se ni nadao da ću te naći na istom broju! Ma šta kažeš, tvoji roditelji su umrli, pa si se ti vratila? Jao, strašno mi je žao što to čujem.
Otkud da se setim baš tebe? Eto, prelistavao sam stari telefonski imenik, pa sam naišao na tvoj broj i setio te se. Imam prazan stan ovih dana, pa sam mislio, ako si raspoložena... kako to misliš, trebalo bi malo da ga opremim? Heheheh... nisi izgubila smisao za humor! To je lepo čuti!
Jesi li još uvek u kontaktu sa nekim od starog društva iz osnovne? Ni ja. Šteta, bila je to dobra ekipica. Ali, to ti je život, razbaca nas na sve strane kao lišće na vetru iz poezije i proze o prolaznosti života. Kako to misliš, da ne filozofiram? Pa to nije filozofija, to je knjiže... dobro, dobro, neću. Ostala si ista ona mala temperamentna svadljivica. To me je i privuklo tebi, a ne sisatoj Sanji iz šestog dva, mada sam joj se sviđao. Ma šta kažeš? Udala se za nekog Turčina koga je upoznala preko fejsbuka? Nikad ne bih pogodio! Uvek bih pre pomislio da će ona završiti sa nekim našim kriminalcem, ili nekom drugom viđenijom ličnošću.
Kod mene? Nemam ničim posebnim da ti se pohvalim. Bio sam u nekim vezama, sa jednom sam proveo skoro punih pet godina, od čega smo četiri godine živeli zajedno. Ma da, kao brak, samo bez papira. Ne znam, ali jednostavno nije uspelo. Valjda smo se oboje ohladili, znaš kako to nekad ispadne. Nemamo ni dece, što je možda bila sreća u nesreći, a možda i obrnuto.
Pokazaće vreme. A kod tebe? Ma šta kažeš? Već dva razvoda?! Pa kad pre, crna Kristina? Šta je bilo sa tim prvim mužem? Tukao te? Ne mogu da verujem, kakvih ljudi ima. Lepo kaže ona poslovica: dok zajedno sa nekim ne pojedeš džak soli, ne možeš da crkneš od žeđi. Ili tako nekako. A drugi? Ostavio te zbog mlađe? Ne? Zbog mlađeg?! Auh. Što život može da ti priredi gadost, pa to ti ni najgori neprijatelj ne bi smislio.
Nego, 'ajde bolje lepo dođi kod mene, da pričamo kao ljudi. Izgleda da imamo mnogo više materijala za priču nego za jedan telefonski razgovor. Evo, izdiktiraću ti adresu. Ma šta kažeš? Teško da ćeš stići večeras? Najmlađe dete ti sutra polazi u prvi razred? U našu osnovnu školu? A drugo dvoje već uveliko idu? Četvrti i šesti razred? Jao, nešto strašno krči, ne znam šta je ovo. Smetnje neke, valjda. Ništa te ne čujem! Gle, prekide se veza!