Uveliko jedemo GMO hranu, a da ne znamo

Srbija je 2009. donela zakon o GMO, koji je restriktivan i zabranjuje njihovu proizvodnju i promet u komercijalne svrhe. Profesor Miladin Ševarlić, šef katedre za agroekonomiju Poljoprivrednog fakulteta, za “Blic” kaže da, osim genetski modifikovane soje za koju se zna da se uzgaja na nekoliko hiljada hektara u Srbiji, niko ne može sa sigurnošću da kaže da GMO ne postoji i kod drugih kultura. Najveći problem je što se ne zna gde GMO soja sa srpskih njiva završava.

- Pretpostavljamo da završava na privatnim gazdinstvima ili u malim mešanama stočne hrane, i to bez poštovanja standarda o zastupljenosti od 0,9 odsto u strukturi koncentrata stočne hrane - kaže Ševarlić.

On kaže da bi bilo neodgovorno da tvrdi da se kod nas prodaju namirnice od GMO, ali da isto tako ne može da tvrdi ni da se ne prodaju.

- Najproblematičniji su, u tom pogledu, meso i mleko, koje uvozimo iz zemalja u kojima je dozvoljeno korišćenje GMO u ishrani stoke, mada je moguće da postoji i u drugim namirnicama.

Osim legalnog uvoza, koji je koliko-toliko kontrolisan, velike količine mesa dolaze u Srbiju iz Brazila i Agrentine, a posle završavaju u suvomesnatim proizvodima, a naši građani piju i velike količine gaziranih napitaka bez šećera koji se često zaslađuju sladom kukuruza koji je prošao proces genetskog inženjeringa.

Profesor Ševarlić ističe i da sumnju podgrevaju primeri kao što je onaj da kilogram najlošije kategorije živine, bude skuplji nego kilogram nekih pilećih proizvoda.

- Značajne količine hrane iz inostranstva stižu sivim kanalima. U domaćoj industriji mesa koriste se najviše uvozne sirovine - iako na pakovanjima prerađevine piše da je proizvedena u Srbiji, gotovo 90 odsto sirovina stiže iz inostranstva. U Srbiju je 2012. uvezeno 11.000 tona svinjskog mesa, što je skoro četiri puta više nego prethodne godine - tvrdi Vera Vida, predsednica Centra potrošača Srbije.

Izvor: Blic