UNESES

Možete misliti koliko sam bio nesiguran u sebe, kada nisam smeo ništa da pišem ni na svom lažnom profilu na Facebooku, da neko slučajno ne vidi. Bojao sam se da će me prepoznati po nesamopouzdanom stilu. Naravno da nisam smeo da prilazim devojkama, jer bi pre ili kasnije došlo i do neke seksualne situacije. A bio sam toliko bez samopouzdanja da nisam smeo da zatražim kondom na trafici ili ne daj bože u apoteci. Eto koliko sam bio nesamopouzdan.

Jednog dana sam slučajno na banderi primetio mali, loše dizajniran i neugledan plakat sa natpisom:

„Udruženje nesigurnih u sebe UNESES organizuje prvi samit nesamopouzdanih.
Nek ne bude i što biti može! Mi to ne možemo ni zajedno!“

Odmah mi se svideo slogan i odlučio sam da prisustvujem.

Kada sam stigao sa malim zakašnjenjem, tamo je već bilo desetak ljudi koji su sedeli na stolicama poređanim u krug. Delovalo je kao neki skup anonimnih antialkoholičara iz američkih filmova. Niko nikoga nije gledao u oči, svi su piljili nekuda u prazno, ispred sebe ili u pod. Ušao sam baš u trenutku dok se neupadljiva smeđokosa devojka predstavljala ostalima:

- Zdravo svima, ja sam... u stvari... ne, nije ovo za mene. Izvinite.

Bilo mi je žao devojke i pokušao sam da spasim situaciju:

- Dobro veče. I ja sam došao da... ovaj... izvinjavam se, ne znam šta sam u stvari hteo da kažem. Idem ja sad polako.

Devojka je digla glavu i pogledala me svojim toplim smeđim očima punim nesamopouzdanja. Izašli smo zajedno iz sale, ali još pet minuta smo stajali ćutke jer nismo imali smelosti da započnemo razgovor. Ona je progovorila prva:

- Hvala ti za ono. Baš si... ovaj, kako da kažem.

- Ma to nije ništa. I ti si meni skroz... mislim, malo se stidim, ali...

- Znam. I ja isto.

Krenuli smo niz ulicu, ka zalasku sunca, ne držeći se za ruke, jer nismo smeli.

Po glavi mi se vrtela zarazna melodija kralja nesigurnosti u sebe, Hari Mata Harija: „volio bih, a možda i ne bih.“