Mala noćna muzika

Nezgodno je kada stanujete u dvorištu sa nekoliko zasebnih stambenih jedinica. Tu ima raznih ljudi sa svojim raznim ćudima i teško je izvodljivo da uvek svi budu i siti i na broju.

Odlučio sam da četvrte noći ostanem budan i utvrdim o čemu se radi. Muzika je počela deset minuta pre ponoći, kao i prethodne tri noći. Dao sam joj nekoliko minuta fore i onda sam počeo da se šunjam kroz dvorište.

Njena kuća je na svega deset metara od moje, tako da mi nije trebalo mnogo vremena da se, pripijen uza zid kao američke nindže u američkim filmovima o američkim nindžama, domognem njenog prozora. Samo, filmska muzika nije bila odgovarajuća. Nekako nisam mogao da zamislim američkog nindžu kako se šunja uz „Žene vole oficire“. Zavirio sam u sobu na kratko. Bila je sama i ležala je u krevetu. Prilično jeziv prizor. Naišao sam samo nekoliko sekundi pre nego što je ugasila svetlo. Čudno, pomislio sam. Leže da spava, sama, a ostavlja tako glasnu muziku. Nije važno, raspravićemo to sutra.

Sutradan sam otišao kod komšinice da je pitam o čemu je reč. Naravno, preskočio sam deo u kome joj virim kroz prozor spavaće sobe. Objasnila mi je da ima problem da zaspi, jer već noćima neko u dvorištu glasno hrče, a ona lakše podnosi glasnu muziku nego glasno hrkanje. Rekao sam joj da ništa ne brine i da ću ispitati situaciju i saznati ko je uzrok nesanice moje komšinice, koja je zauzvrat uzrok moje. Odmrsiću ja to bučno klupko koje nam svima ugrožava kvalitet života.

Te noći, ostao sam budan do 3 ujutru, ali kao za inat, niko nije hrkao. Niko ni da progovori. Ma, ni da zakrklja. Za utehu, makar sam tri sata slušao glasnu narodnu muziku (vesele note, od „Srce je moje violina“ do „Kuće male, krečene u belo“) na radiju koji umesto srednjih tonova emituje krčanje, tako da bdenje ipak nije bilo uzalud. Iduće noći, znatno umorniji nego prethodne, ostao sam budan samo do dva sata, ali opet bez rezultata. Te druge noći su i narodnjaci bili tugaljiviji, pretežno teške porodične teme („Ostavi mi barem sina“ i „Neće mama doći“) što je takođe uticalo na moj radni moral. Treće noći već nisam više mogao da izdržim i zaspao sam već oko jedan sat, uz „Odakle si, sele?“

Sledećeg dana podneo sam raport komšinici da je verovatno počela da halucinira, što je česta pojava kod starijih osoba, neposredno pred smrt. Nije baš najbolje reagovala na to. U svakom slučaju, dogovorili smo se da te noći ne pušta muziku u redovnom terminu, jer je hrkanje očigledno prestalo.

Sutradan mi se opet požalila da nije mogla da zaspi od jezivog zvuka koji je podsećao na ručno testerisanje stabla sekvoje prečnika 20-25 metara. Nisam je pitao odakle joj ta asocijacija, ali zvučalo je kao da zna o čemu priča, pa nisam ulazio u detalje.

To je ostavilo samo dve mogućnosti: ili me ona pravi ludim, ili... ma ne, to nije bilo moguće. Ja ne hrčem! Bar nisam ranije. Uostalom, nikada nisam čuo sebe kako hrčem. A ne verujem drugima samo na reč.

Za svaki slučaj, te noći sam pre spavanja uključio snimanje zvuka na mobilnom telefonu. Preslušavanje snimka me je potpuno porazilo: posle petnaestak minuta lakih nota velikih majstora kiča i šunda, usledilo je moje neljudsko hrkanje koje bi probudilo i šaltersku službenicu na pauzi za dremku posle pauze za doručak. Intenzitet zvuka je bio sličan onom koji proizvodi Ikarbusov zglobni autobus napravljen krajem sedamdesetih godina prošlog veka dok ulazi u krivinu kod Doma omladine.

Istog popodneva kupio sam komšinici radio/mp3 plejer sa velikim slušalicama, kakve koriste samo viđeniji DJ-evi. Zdrav san nema alternativu.