Kredit - Najskuplja srpska reč

Pa šta, ne mogu celog života da živim sa roditeljima, a ne ide ni da ih teram u podstanare u tim godinama. Uostalom, plaćena kirija – bačene pare, kaže stara podstanarska mudrost.

Odlučio sam da je ipak bolje da plaćam mesečne rate banci nego nekom zlom stanodavcu koji ne dozvoljava da se sa zidova skidaju ili okreću naopako mnogobrojne slike njegove pokojne tetke koja ga je mnogo volela i eto, ostavila mu taj stan, da mu se nađe. Ili nekoj nagluvoj i nakrivo nasađenoj babi koja ne dozvoljava upotrebu kuhinje i posete ženskih osoba. Čak ni jedne po jedne.

Zato sam se uputio u banku, tu neprofitnu instituciju dobrih ljudi okupljenih oko ideje da pomognu mladima i onima koji se tako osećaju u njihovim nastojanjima da se najzad osamostale i formiraju porodicu bar nekoliko godina pre penzije koju najverovatnije neće dočekati.
Tamo su me primili veoma ljubazno. Osećao sam se skoro neprijatno, jer je delovalo kao da ja želim da pomognem njima, a ne oni meni. Ponudili su me sokom i kafom, dok ne stigne referent za stambene kredite. Najzad je došla atraktivna brineta, u poznim dvadesetim godinama. Utisak profesionalke potvrdila je time što je, nakon samo dve-tri razmenjene kurtoazne reči, odmah prešla na stvar:
- Gde radite?
Moj odgovor je bio zadovoljavajući, sudeći po diskretnom smešku koji je kod nje izazvao.
- Da li imate neku nekretninu?
- Imam starog Forda Fiestu, jedva pokretnog hehehe...

Sudeći po hladnoći u njenom pogledu, slične fazone slušala je već najmanje deset puta. Izdeklamovao sam podatke o stanu mojih roditelja, sa željom da što pre zaboravim onaj ledeni pogled.
- Da li ste oženjeni?
- Nisam, a nemam ni devojku, pa ako ste slobodni posle posla...
Mislio sam da je onaj prethodni pogled bio najhladnije što može. Prevario sam se. Još jedan minus. Ako ovako nastavim, oboriće me, ali ne onako kako bih voleo. Od sada samo ozbiljno, kratko i službeno. Proste rečenice. Suština. Koncentracija.
- Koliki vam je ukupan mesečni prihod domaćinstva?
I tu sam prošao.
- Kolika je vrednost stana koji imate na umu? Makar okvirno.
Još jedan zadovoljavajući odgovor u nizu. Krenulo mi je. Sad samo treba tako da nastavim.
- A koliki je period otplate koji biste želeli?
Umalo nisam zaustio nešto o grejs periodu od dvadesetak godina. Srećom, na vreme sam se trgao:
- Dvadeset do dvadeset pet godina.
Ledena kraljica je ukucala nekoliko stvari u kompjuter i ispostavilo se da je, bar za sada, sve izvodljivo.
- Za period otplate od dvadeset pet godina, rata bi vam bila manja od polovine prihoda, što je prihvatljivo. Evo, odštampala sam vam plan otplate, da vidite kako bi to izgledalo.

Pružila mi je papire, a cifre su mi zaigrale pred očima. Nešto mi se učinilo jako čudno, ali nisam u tom momentu mogao da povežem priču i shvatim šta tačno, jer sam osećao njen ledeni pogled koji me je dekoncentrisao.
- Ja bih poneo ovo kući i još jednom dobro razmislio. Znate, ne uzima se stambeni kredit svaki dan.
- Nema problema. Izvolite moju vizit kartu, pa se javite kad razmislite! Pa ćemo tom prilikom i o ostalim uslovima.

Kod kuće sam malo računao i došao do zapanjujućeg rezultata: otplaćujući kredit za jedan, vraćam banci dva cela stana i još nešto preko, recimo još jedno omanje predsoblje i spavaću sobu. Nešto mi se tu nije složilo. Razumem i rizik koji snosi banka i dug period otplate, ali više od dva stana? Mnogo je. Pročitao sam nekoliko tekstova na Internetu na tu temu i ušavši u materiju shvatio da je to tako - JER IM SE MOŽE. Kada se zakoni donose kako svetski vetar duva, košava lako prodre do džepova građana i dalje, kroz njih. Uradio sam još jedan proračun i shvatio da, kada bih ostavljao sa strane iznos mesečne rate kredita, posle petnaest godina bih skupio dovoljno para da nastavim da iznajmljujem neki prosečan stan i celih deset godina nakon što umrem. Tačnije, dvanaest, jer ne bih pravio velike račune za telefon, struju i vodu tako mrtav. Svejedno, rešio sam da ipak odem na još jedan razgovor, iako više nisam bio toliko entuzijastičan kao na početku priče.
- Dobar dan. Čuli smo se juče. Došao sam da vidim šta mi je još neophodno od dokumentacije za kredit.
- O, dobar dan! Drago mi je što ste se ipak odlučili za saradnju sa nama. Sigurna sam da ćete biti zadovoljni zbog toga. Da vidim, šta nam još nedostaje... izveštaj kreditnog biroa – tu je. Sve smo proverili i do sada ste uredno izmirivali svoje obaveze. Da li čuvate poslednjih šest telefonskih računa? Trebaće nam na uvid.
- Imam ih kod kuće, to nije problem.
- Neko životno osiguranje, možda?
- Imam i to.
- A neku svežiju analizu urina?
Nisam mogao da izdržim i prasnuo sam u smeh:
- Šalite se! Molim vas, recite mi da se šalite!
- Da li vam ja delujem kao neko ko se šali?
- Pa i ne. U pravu ste. Zamislite, nemam analizu urina, ni svežu ni bajatu. Prosto nisam navikao da analiziram svoj urin uoči odlaska u banku. Ali, ako vaša cenjena kuća insistira, mogao bih da je uradim. Da slučajno nemate laboratoriju tamo iza šaltera? Jutros nisam ništa jeo ni pio, biće to validni rezultati.
Ledeni pogled broj 13 prekinuo je moj napad duhovitosti.
- Ako već idete u laboratoriju, uradite i testove na hepatitis i HIV. Oni su takođe neophodni...
- Nikakav problem! Pratim testove i podižem za knjižicu dobrovoljnog davaoca krvi!
- Molim vas, uozbiljite se. Samo da znate, da imate preko 50 godina, tražio bi se i test prostate.
To je bila kap koja je prelila prostatu.
- Onda bolje da požurim, jer godine lete! Mada bih mogao za svaki slučaj da odvedem oca da uradi taj test? Što je sigurno, sigurno je, a na osnovu genetike možete da saznate i pretpostavite mnogo toga o meni. Ne bih želeo da banka dođe u neprijatnu situaciju da ne može da mi naplati ta dva i po stana u zamenu za jedan koji mi daje!
- Gospodine, molim vas, stvarno nema potrebe da tako razgovaramo...
- Nema potrebe uopšte više da razgovaramo! Odoh ja na rakiju, da što pre uništim jetru i tako se trajno kreditno onesposobim! A prvom prilikom kada budem nosio urin u laboratoriju, poslaću vam kopiju rezultata. Ja častim!

Oštrokonđa je ostala da sedi poluotvorenih usta, a ja sam izašao iz banke uzdignute glave i dostojanstveno, a opet dovoljno brzo da obezbeđenje ne stigne da me izbaci. Ponekad čoveku nisu neophodni ni stan, ni automobil, ni druge nedostižne materijalne stvari da bi se osećao dobro, već samo ponos.