Ekspedicija Everest 2009.

Ekskluzivna ispovest Dragana Jaćimovića, vođe ekspedicije "Everest 2009", preuzeto sa portala Myserbia.net:

Kako je počelo tako je moralo i da se završi. Sezona za zaborav. Osim velikog iskustva koje će nam sigurno trebati ubuduće, sve ostalo može u Recycle Bin!

Kina je ozbiljna država ali je izdavanje oko 400 viza trajalo skoro do 15. aprila! Kada ih upitate zašto, njihovi zvaničnici sležu ramenima i upiru prstom u Peking.

U bazni kamp smo stigli tek 21. aprila, što je poprilično kasno, ali smo ipak imali dovoljno vremena, ako se uzme u obzir da je najveći broj uspona na ovu planinu obavljen krajem maja. Ali, ovo nije bila obična predmonsunska sezona... Ovo je bila najčudnija sezona otkad se ljudi penju Everest sa severne strane!

Maler za malerom
Maleri su krenuli po samom dolasku u bazu. Prvo smo imali problem sa satelitom, pa su nas obavestili da će nam poslati CD sa novom instalacijom koja će omogućiti veze. Dobili smo CD, kao i sve ekspedicije, ali pogrešno snimljen, pa su nam posle par dana poslali novi. U međuvremenu je jedan član naše ekspedicije zarazio naš sistem opasnim kompjuterskim virusom, za šta nismo imali leka. Uspeli smo da zarazimo čak i satelitski modem RBGAN, pa smo do kraja ekspedicije ostali bez izveštaja.

Onda je Dragan Jovović na svom prvom odlasku iz baze u ABC uspeo da se oklizne, nespretno padne i polomi podlakticu desne ruke. Kraj ekspedicije za njega!

Prilikom drugog odlaska u ABC (6.400 m) i aklimatizacionog uspona na North cool (7.150 m), krenuo je da pada sneg, pa je zbog opasnosti od lavina na nekoliko dana odložen uspon. Tako je izgubljeno još nekoliko dana, ali niko nije obraćao pažnju na to, jer smo imali još dvadeset dana za završni uspon. Moja ideja je bila da vrhunski aklimatizujem ljude kako bi na kraju bili spremni za napore koji ih očekuju na severoistočnom grebenu. Vratili smo se u bazu da se dobro odmorimo. Do mene su doprle informacije da će China Mountain Guides, momci koji postavljaju fiksnu užad, krenuti na vrh 18. maja, i da će tada sezona biti otvorena. Oni koji su pre nas stigli u bazu i ranije odradili aklimatizaciju, jurnuli su prema vrhu. Mi smo 19. maja stigli u ABC kako bi bili blizu vatre i izbliza posmatrali situaciju na planini.

(old_image)U periodu od 18. do 22. maja na vrh se popelo oko 100 planinara, od toga su preko polovinu činili kineski penjači. Tačan broj mrtvih ne znam (tri ili četiri), ali je za ova četiri dana ogroman broj njih sišao sa planine sa crnim prstima na rukama ili nogama!

Već tada smo videli veliku razliku između vremenskih prognoza koje su slale razne agencije putem satelita i onoga što se dešavalo kod nas na Sagarmati. Ipak, nekome moraš da veruješ da bi na kraju donosio odluke.

Moj prvobitni plan po dolasku u ABC bio je da vrh penjemo 23. ili 24. maja, ali s vremenom nešto nije bilo u redu i istog dana sam odustao od te ideje. Kasnije, kada su ti dani došli, bilo je jasno da gore nemamo šta da tražimo: počeo sam da istražujem vremenske prognoze do kraja maja. Sve su bile gotovo identične. Nema razlike između onih besplatnih koje se mogu naći na Internetu i na primer kompanije Meteos iz Švajcarske za koju morate da platite 2.000 evra. Ove godine sve imaju nešto zajedničko: krajem maja nisu imali pojma šta se dešava na severnoj strani Sagarmate.
Mi to nismo znali! Pošto nisam vidovit, nekome moram da verujem da bih donosio odluke.

Nestabilno vreme
Vremenska prognoza je ukazivala da je posle 27. maja odličan period za uspon na vrh. Tako smo mi krenuli 25. maja iz ABC-a na North cool (7.150 m). Padao je sneg i nije bilo nimalo lako popeti se do našeg Prvog baznog kampa. Hteli smo da se po nešto lošijem vremenu dokopamo i Drugog kampa, na 7.700 metara, kako bismo kasnije imali odlično vreme za nastavak uspona ka vrhu. Gore je ipak važnije da imate dan bez vetra, jer su psihofizički napori mnogo veći.

Sledećeg dana, 26. maja, sneg je nastavio da pada, a vetra skoro da nije bilo. Prema prognozi je trebalo da bude vedar dan sa mnogo vetra! Upalila mi se lampica za uzbunu! Kako da nastavimo uspon i kako da verujem vremenskim prognozama?

Pošto je sneg padao do uveče, bilo je rizično da tog dana nastavimo uspon. Ostavio sam tim da noći još jednu noć u prvom kampu (C-1, 7.150 m). Ujutru je osvanuo sunčan dan. Iz C-1 ka C-2 (7.700 m) krenulo je 15 članova ekspedicije i sa njima 10 Šerpasa. Krenuli su 27. maja u 12.30 sati, jer je u popodnevnim satima trebalo da vetar malo utihne.

Članovi ekspedicije su počeli da koriste kiseonik i nove maske "Top Out" već od C-1. Ovo je trebalo da bude jedan lagan dan na putu do vrha, ali nije bilo tako! Šerpasi su imali težak zadatak da pronalaze fiksnu užad zatrpanu ispod dubokog snega, i već na pola puta su počeli da zabušavaju. U međuvremenu je počeo da duva jak zapadni vetar, ali samo u pojasu između 7.300 i 8.000 metara! Iznad i ispod bilo je skoro potpuno mirno. To je verovatno počelo da plaši Šerpase i mislim da su pomalo bojkotovali naš uspon. Bez obzira na to što je vetar duvao konstantno brzinom od 40 km/h, a na udare i do 80km/h, deo ekipe se složno penjao ka C-2. U tom trenutku i dalje sam verovao da možemo da uspemo. Iskusniji deo tima je prestao da traži fiksnu užad i nastavio je da se penje grebenom u alpskom stilu. Nije mi bilo svejedno u tom trenutku, ali sam verovao u njihovo iskustvo. Drugi deo tima je bio pomalo uplašem i hteo je da se vrati nazad u C-1.

Razlike u iskustvu
(old_image)To je bio možda moj najveći problem tokom uspona: velike razlike u iskustvu i tehničkom znanju između članova ekspedicije. Vetar se dalje pojačavao. Prema priči koju sam čuo, za neke je to bio povetarac, dok je drugima izgledalo da neće preživeti! Subjektivni utisci uvek zavise od prethodnog iskustva, ali i lične hrabrosti. Dok sam održavao radio vezu sa članovima tima i prikupljao informacije sa grebena, nešto mi je govorilo da vremenska prognoza za 28. i 29. maj koja je najavljivala skoro idealne dane za Summit day, nije tačna, kao ni za današnji dan. Nazvao sam satelitskim telefonom prijatelja u Katmanduu kako bih još jednom proverio kretanje monsuna. Rekao mi je da ove godine na severu neće biti onih čuvenih desetak mirnih dana, jer je monsun slab, a severni i zapadni vetrovi isuviše jaki. Zato su vremenske prognoze neprecizne jer je vreme nestabilno. Iz dana u dan biće sve gore, sa jakim vetrovima i dosta snega. Sezona je završena!
Dakle, čak i da se popnemo do Drugog kampa, ništa nismo dobili s tim! Pozvao sam radio-vezom članove tima i vođu Šerpasa, i saopštio im da se svi odmah vrate u Prvi kamp. Tada je prvi član tima bio na visini od oko 7.550 metara.

Nikada se u životu nisam teže osećao u planini nego u tom trenutku. Znao sam da nećemo imati šansu za uspon na vrh. Bar da smo je dobili, ali...

Znam da je najvažnije da se svi članovi tima vrate kući živi i zdravi. To sam i uradio, ali da li je neko od vas bio u situaciji da donese takvu odluku? Svi smo puni priča kako vrh nije bitan već put do njega, te kako je ljudski život najvažniji, ali treba to uraditi, treba pozvati ljude i vratiti ih kući.

Dao sam sve od sebe da ekspedicija uspe, pomagao sam svakome ko je imao problema, obavio sam na stotine razgovora po šatorima pažljivo slušajuci probleme, davao savete kada sam bio siguran da mogu da pomognem, ali nisam uspeo.

Nije me sramota od planine, jer me je nadmudrila najveća od svih... Sramota me od ljudi koje sam predvodio, koji su mi bezgranično verovali. Do sada sam uvek uspevao da opravdam to poverenje, i svi su se vraćali srećni kući.

Sada vidim razočarenje u očima, tugu, bes što nije osvojen vrh, doživljavam ružne reči od ljudi koje znam godinama, vidim onu ružnu malograđansku potrebu da neko bude kriv... Kao da će tada sve biti u redu…

Sve je to OK. Svako ima pravo da pokaže sebe u ovakvom trenutku. Samo, neko to od gore vidi sve.

U ovom izveštaju nisam spomenuo nijedno ime. To je stvar principa. Smatram da treba da prođe možda i godinu dana, pa da jasno sagledamo šta se sve događalo tokom ekpedicije "Everest 2009". Sada su emocije jake i verovatno bih pogrešio u proceni reagovanja nekih ljudi.

Takođe, stojim iza svake reči koju sam napisao do sada. A tako je i sada!

To pišem jer će biti raznih komentara od nekih članova ekspedicije. Zato valjda i postoji Internet, svako može da piše šta hoće, a na vama je da mu verujete ili ne.

Hvala svima na podršci, mada sam očekivao zvižduke i paradajz.

Vođa ekspedicije
Dragan Jaćimović