Sezona lubenice
Krenuo sam na pijacu sa platnenom torbom formata lubenice do 12 kg žive vage. Tek što sam napustio teritoriju svog dvorišta, naleteo sam na komšiju Čavu. Kada je video na koju stranu idem i kakvu torbu nosim, sabrao je dva i dva i ukapirao da sam krenuo po lubenicu.
- Slušaj, da ti oda stari iskusni lubeničar tajnu: samo gledaj šare! Ako su šare uže od 1 cm, beži! Ta ne valja ništa. Ili ako su tamne šare duplo šire od svetlih, to isto ne valja. A posebno ako je u poslednja dva meseca bio pun mesec dva ili više puta. Prosto je.
- Hvala, valjda ću zapamtiti!
- ’Oćeš da odem ja sa tobom, da te ne prevare? Za ove naše seljake nema ništa slađe nego da uvale one bezukusne lubenice.
- Ne treba, hvala, snaći ću se. A i red je da naučim već jednom da izaberem sam. Već sam odrastao i sve to.
- ’Ajde, srećno!
Zaverenički mi je namignuo i otišao dalje svojim poslom. Stari Čava znao je da od biranja lubenice nema mnogo većih misterija u savremenom svetu.
Forsirajući uzbrdicu, sreo sam i baba Maru koja se pod teretom kesa i torbi ubrzano spuštala sa pijace. Pozdravio sam je i više onako usput, pitao:
- Baba Maro, je l’ ima dobrih lubenica?
Nije trebalo da postavim tako osetljivo pitanje. Žena se ukopala u mestu, spustila je sve kese na beton i značajno me pogledala, odrično odmahujući glavom:
- Sve manje, sine, sve manje... Pogledaj ovu. Tražila sam 20 minuta dok je nisam našla. Pregledala sam 300 lubenica i našla samo ovu jednu. Nisu ni lubenice što su nekad bile.
- Auh, pa to je stvarno loše. A kako ste je prepoznali?
- Po obliku. Vidiš kako se naglo sužava ovamo ka krajevima?
- Vidim.
- E, tako znaš da je prava, slatka.
- Ali Čava mi malopre reče...
- Čava?! Taj šarlatan? Nećeš valjda njega da slušaš? Sigurno ti je pričao o šarama, je l’ da?
- Jeste.
- Taj čovek stvarno nije normalan! Samo ti slušaj njega i nikad nećeš pojesti slatku lubenicu! Stvarno ne razumem, šta treba ljudima da tako polude pod stare dane.
- E dobro, hvala vam na upozorenju. Idem baš da izaberem neku slatku, pa makar ih pregledao i 500.
Na pijaci sam otišao pravo kod najvećeg prodavca, računajući na onu izreku da kvantitet rađa kvalitet. Na tezgi je bilo bar 50 lubenica, a u kamionu parkiranom odmah pored tezge bar još 300. Ako ovde ne nađem slatku, neću nigde. Nastupio sam beskompromisno i čvrsto:
- Komšo, daj jednu baš slatku! Ne pitam za kilažu i cenu!
- Hoćeš baš slatku ili baš baš slatku?
- Baš baš.
- Čekaj onda, ovde su mi ove samo slatke.
Popeo se u kamion i počeo da rovari po moru lubenica. Propinjao sam se na prste ne bih li video šta to radi tamo u dubini prikolice, ali nisam uspeo. Vratio se dva minuta kasnije, sa velikom, okruglom lubenicom. Pogledao sam šare, bile su asimetrične. Neke su bile uže od 1 cm, neke šire. Oblik je takođe bio elipsast, ili preciznije, geoidan. Isekao je parče za probu i stvarno – bilo je preslatko. Nije mi bilo jasno kako, jer kod te lubenice ništa se nije uklapalo u definicije koje sam dobio od starijih i iskusnijih komšija. Nisam odoleo, a da ga ne upitam:
- Dobro, komšo, reci ti meni, kako si odredio da je baš ova tako slatka?
- To je poslovna tajna.
- Pa majku mu, valjda smo naši? Slobodno mi reci, neću nikome da odam!
- Ne znam, ne smem, stvarno.
- Slušaj, daću ti 1000 dinara ako mi kažeš kako ih razlikuješ!
- Primamljivo, ali ne smem, zaista!
- 2000 dinara i moj zavet da ću večno ćutati!
- Dobro, ajde. Daj!
Drage volje sam izbrojao 2000 dinara i dao mu ih, položivši desnu ruku na srce i unapred se radujući uštedama koje ću ostvariti u narednih nekoliko decenija. Nije mali izdatak bacati po 5 kila bljutave, sunđeraste lubenice svakog dana. Puta broj dana, puta broj godina... zavrtelo mi se u glavi od cifre koju ću uštedeti.
- Evo kako to ide: ja sam ti samo nakupac. Imam jednog seljaka kod koga kupujem na veliko.
- Dobro, i?
- I ništa. Odem kod njega, on spremi robu, ja platim i preuzmem je.
- I onda?
- I onda je doteram ovamo i prodajem na malo.
Već sam počeo da gubim strpljenje:
- To sve razumem, ali kako razlikuješ slatke, baš baš slatke i bezukusne?
- A, to? Pa on ih tamo sortira pre nego što dođem i samo mi kaže: „Ove su ti slatke, ove su ti baš baš slatke, a ove su bezukusne.“
Otišao sam kući i gorko se isplakao. Ni četiri kriške baš baš slatke lubenice nisu uspele da me uteše.