Kako moja bivša devojka i ja nismo zajedno ispratili leto
Prethodno sam je nekako nagovorio da ponese svoj novi laptop sa sobom, da bismo na putu od stanice ka njenom stanu, svratili u nekoliko prodavnica kompjuterske opreme. Danima pre toga smo po Internetu tragali za nekim prokletim posebnim kablićem za povezivanje njenog laptopa i televizora. A onda sam ja došao na genijalnu ideju: da krenemo od jedne do druge prodavnice kablova i druge IT opreme, dok ne nađemo baš taj. U stvari sam samo bio romantičan i želeo da se šetamo zajedno, a ovo se pokazalo kao odlična prilika. Kabl je bio samo maska. Dugo se opirala toj ideji, ali kao svaki pravi muškarac, ja sam isterao svoje. Neće neka tamo žena da mi kvari romantične ideje, pa makar to bila i moja rođena devojka.
Međutim, kao što to obično biva kada nešto planirate, pred sam kraj radnog vremena iskrsao mi je neki hitan predmet i izašao sam iz kancelarije tek u 17:30. Što i ne bi bilo tako strašno, da sam imao kola. Ovako, morao sam da se uzdam u brzinu međugradskog autobusa. Dobro mi je krenulo – stigao sam na stanicu, kupio kartu i ušao u autobus neki minut pre 18 h. Do Novog Sada se autobusom uz malo sreće stiže za sat i deset minuta. Opustio sam se i pustio muziku na svom mp3 plejeru, siguran da stižem na vreme. Imaćemo dvadesetak sunčanih minuta samo za sebe. Već sam je video kako me presrećna dočekuje, grli i ljubi uz poslednje zrake sunca tog leta gospodnjeg 2011. A onda se ponovo umešala neočekivana sila koja se uvek iznenada pojavljuje i zezne stvar.
Na prilazu Novom Sadu baš tog popodneva počeli su neki veći radovi. Zato smo morali da napravimo fintu, kao da krećemo ka Subotici, a onda naglo skrenemo desno. Poslao sam joj sms da ću možda kasniti petnaestak minuta jer moramo malo da obilazimo oko grada. Odgovorila je „ok“.
Razmenili smo još nekoliko poruka koje su išle otprilike ovako:
„Gde si? Za koliko stižeš?“
„Blizu, za desetak minuta.“
„To si mi napisao i pre 15 minuta.“
„Sad je ozbiljno. Samo što nismo.“
„Hladno mi je.“
„Samo misli na mene, to će te ugrejati!“
„Nije smešno.“
„Izvini“
„Gde si? Za koliko stižeš?“
„Blizu, za desetak minuta.“
45 minuta kasnije, dočekala me je, smrznuta, prehlađena i nervozna. Ruka u kojoj je držala laptop bila joj je ledena, a druga samo blago smrznuta. Jedva me je poljubila, kao preko volje i promrmljala nešto u znak dobrodošlice, a onda je ućutala. Eto, žene i to mogu. Ušli smo u prvu sedmicu koja je naišla nedugo zatim i sve do Limana 1 teško da smo razmenili više od dve rečenice. Da ne bude sve tako crno, povremeno me je streljala pogledom u pauzama gledanja kroz prozor. Razumeo sam njeno nezadovoljstvo ovakvim ishodom na koji nažalost nisam mogao da utičem, ali nisam želeo da joj dozvolim da od toga napravi dramu. Demonstrirao sam joj svoju muškost, preuzimajući inicijativu:
- Ja lepo kažem da me ne čekaš na stanici, ali ne vredi –baš si zapela...
- Nije smešno!
- Pa dobro, jeste bar malo. Priznaj!
Na trenutak joj je grč žrtve na licu skliznuo u blagi osmeh, ali brzo se pribrala:
- Malo. Ali lepo sam ti rekla da je bolje da sutra tražimo taj kablić!
- Nisi. Kad si mi rekla?
- Nije smešno!
Jedva sam nekako popravio situaciju nesebično je grejući, što telesnom, što unutrašnjom ljudskom toplinom te noći. Bila je to još jedna u nizu mojih genijalnih ideja koje su neslavno završile zbog spleta objektivnih okolnosti i više sile.
Pa ti budi romantičan.