Do Barse i nazad (IV)

Najzad Barselona. Predgrađe kao i svako drugo, sa stambenim zgradama i velikim tržnim centrima. Put nas vodi u tunel ispod grada - i posle deset minuta, još uvek se nalazimo u tunelu iako idemo velikom brzinom. Prošlo je još pet minuta kada smo napokon izašli napolje.

Iz tunela pravo u luku ispred spomenika Kolumbu, koji dominira svojom visinom. Katalonci obožavaju Kolumba jer su ga oni finansirali na putu za Indiju kada je, u stvari, otkrio Ameriku, a kasnije im je doneo i ogromna bogatstva. Liftom se možete popeti skoro do samog vrha spomenika, odakle se pruža sjajan pogled na grad, ali je sve tako skučeno da odmah poželite da siđete. Na kupoli u isto vreme može da bude najviše šest do osam ljudi, pa valjda zato i košta samo 2.5 evra. (Sve što vredi u Barseloni košta najmanje 10 evra. )

Grad kulture

Od Kolumbovog spomenika krećemo glavnom turističkom ulicom La Rambla do Gotske četvrti, koja je naravno izgrađena u Gotskom stilu, s jako uzanim ulicama. Svaka malo šira, načičkana je radnjama najpoznatijih brendova. Katalonski parlament nalazi se u ovom delu, kao i mnogo muzeja i likovnih kolonija. Glavni trg ove četvrti ukrašen je biserom gotske umetnosti, katedralom Sveta Eulalija (Catedral de Santa Eulalia), izgrađnom u periodu od 13 do 15 veka, dok su glavni radovi završeni u 14 veku. Katedrala je posvećena Eulaliji iz Barselone, ženi koju su Rimljani mučili za vreme svog boravka u Barseloni. Legenda kaže da su je skinuli golu i tako vezanu držali na glavnom trgu, a da je čudnovato padanje snega u sred proleća prekrilo njenu nagost.

Ulice su pune ljudi, mahom turista, koji nešto kupuju, smeju se i besumučno slikaju, praveći redove za ulaz ispred svakog muzeja. Uske ulice vode nas pravo na Trg Katalunja (Place de Catalunya), na kom se nalazi par interesantnih skulptura ("Deessa", Josep Clarà; "Pastor de Pau", Pabla Gargallo).

Pogled na trg je zaista impresivan - što od arhitekture, što od reke ljudi koja se tu sliva. Sve je tako megalomanski.

Čovek koji je ostvario svoju maštu
(old_image)
Sledeći cilj su nam dva Gaudijeva arhitektonska bisera. Prvi je Kuća Batljo (Cassa Batllo), koju je izgradio kao privatnu kuću porodice Batljo, i u kojoj i danas ima stanova koji služe u privatne svrhe. Izgrađena u posebnom Gaudijevom stilu sva obložena šarenim pločicama, i apsolutno genijalna. Gaudijeva genijalnost je sitnica koja je deli od običnog kiča.

Druga kuća je Kuća Mila (Casa Milà) ili poznatija kao Kamena (La Pedrera), izgrađena za bračni par Rosario Segimon i Pere Mil. Izgrađena je 1912. i nikada nije rekonstruisana, tako da je bila u jadnom stanju i sa izgubljenim kolažima, a onda je 1980. godine rekonstruisana i zasijala novim sjajem.

Park harmonije i lepote

Pešačenjem od sat i po kroz celi grad stižemo do parka Guelj (Güell), takođe Gaudijevog remek-dela. Njegova zamisao je bila da park bude rezidencijalni deo za život bogataša, koji bi tu imali svoje kuće i bili izdvojeni od ostatka grada. Park se prostire na velikoj površini, ali kako projekat nije zaživeo, izgrađene su samo dve kuće, od kojih je u jednoj živeo Gaudi, a druga je katedrala, pretvorena sada u prodavnicu suvenira. Izgleda kao iz Diznijevih filmova.

Parkom dominira ogromna terasa, izgrađena na stotinu stubova i odlično je mesto za predah. Mi smo stigli predveče tako da nije bilo mnogo turista, već su uglavnom sedeli Španci koji su izašli u predvečernju šetnju. S terase se pruža predivan pogled na ceo grad i luku.

Sveta porodica oduzima dah

Nastavljamo Gaudijevim tragom i stižemo do njegovog životnog dela Sagrada Família (Sveta porodica).

Zastaje mi dah! Gledam grupu oko sebe, i svi imaju sličnu reakciju. Kao po komandi razdvajamo se jer svako želi da ide sam i da ga niko ne uznemirava u posmatranju ove impozantne građevine. Deset minuta sam samo stajao u mestu i gledao bez daha, neverovatan broj detalja na njoj. Mogao bih o tome da pišem danima, ali bih samo pokvario, pa mislim da je najbolje da pogledate slike i uverite se sami.

Izgradnja katedrale počela je 1882. godine. Gaudi je na njoj radio skoro 40 godina a kada bi ga neko pitao kada će biti gotova odgovarao je: “Polako, mom klijentu se ne žuri”. Nakon Gaudijeve smrti izgradnju je preuzeo Domenek Sugranje (Domènech Sugranyes), koga je u poslu prekinuo građanski rat. Očekuje se da gradnja bude završena 2026. godine a uzrok tako sporom završetku je to što su katalonski anarhisti spalili deo originalne Gaudijeve dokumentacije. S obzirom da je u izgradnji, neki delovi katedrale su opasani skelama. Poslednje godine života Gaudi je bukvalno živeo na gradilištu ne vodeći računa o sebi i svom izgledu, pa ga je tako dronjavog udario tramvaj i usmrtio.

Lako je biti građanin Barselone

Slobodno vreme iskoristićemo za laganu šetnju i kupovinu. Najskuplje stvari su u ulici Passeig de Gràcia, tako da to nije mesto za nas. Gotska četvrt, La Rambla i sporedne ulice su prava mera za nas. Nismo imali sreće da naiđemo na sezonska sniženja, ali su cene ipak niže za nijansu nego kod nas. Za ljubitelje "Zare", Barselona je raj jer su radnje na svakom koraku.

Poseban utisak na mene ostavili su vozači automobila, koji kao i u Monaku uvek stanu da pređete ulicu, nikada vam neće trubiti da požurite iako vas pedeset prelazi ulicu. Takođe se neće nepropisno parkirati, ostaviti kola samo na sekund da kupe novine i nikada se neće parkirati na trotoaru iako oni nisu opasani stubićima. Jeza me je obuzela pri pomisli na saobraćaj u Srbiji i pomisao koliko smo duhovno daleko od EU.

(old_image)Igra muzike, vode i boje

Jedna od najvećih atrakcija Barselone jesu magične fontane, jedne od najvećih na svetu.

Pola sata pre početka vodene predstave, plato oko fontane, stepenište, sve je krcato ljudima koji iščekuju početak.

Kreće muzika, a s njom i fontane. Na stotine malih gejzira obojenih u različite boje, pokreće se u ritmu muzike . Muzički spektar je od popa do Karmine Burane i We are the champion, sa božanstvenim Fredijevim glasom.

Posmatrači burno aplaudiraju i pozdravljaju svaki pokret fontane. Sat ipo traje interakcija vode i raznobojnog svetla, muzike i ljudi. Kakvo nadahnuće!

Pada veče. Na ulicama su i dalje gužve, samo su ljudi sada sređeni za večernji izlazak. Ispijamo kafu i već se osećamo kao građani Barselone.

Marko Andrić,
pobednik na konkursu TRIPA za kratku priču o Beogradu

maj 2009.