Koga briga za film: Svi gledaju babe, braću, farme, neveste

Filmski kritičar Milan Vlajčić smatra da pažljivi i radoznali gledalac ima dovoljno mogućnosti da na nacionalnim i kablovskim televizijama pronađe dobar film.

„Ne razumem te napade na urednike programa, oni rade najbolje što mogu u ograničenim uslovima. Ko hoće da gleda sjajan film, može, ali većina gleda dva filma nedeljno, a onda kritikuje. Ne propuštaju „farme“ i „braću“, a preskaču dobre naslove.“

Po Vlajčićevim rečima, na RTS, Pinku, ali i na kablovskim stanicama, uvek je moguće naći ostvarenje vredno pažnje.

„Ne smetaju mi ni česte reprize, jer više volim da po deseti put gledam odličan film nego jednom neku glupost.“

Za dominaciju američkih hitova krivi „lenjost urednika“:

„To publika voli, a i sa Amerikancima je najlakše poslovati. Oni imaju odličan marketing i sve prodaju u paketima. Kinezi proizvode više filmova godišnje nego Holivud, pa i iz Nigerije bi se našlo nešto kvalitetno za nas. Ali urednicima je lakše da sa dva klika na internetu i jednim ugovorom kupe paket od 50 američkih filmova, nego prava za jedan ili dva kineska, iranska, meksička.“

Po Vlajčićević rečima, i u ovakvim „paketima“ ima odličnih filmova, ali...

„Svi su uključeni u bitke za rejting, urednici će radije u udarnim terminima birati „babu“ i „rođake“, turske serije i „male neveste“, nego dobar film. A tu su i predugački reklamni blokovi. Ma kako da mi je poznat film koji gledam, kad krenu reklame, zaboravim gde sam stao. Reklame donose novac, koga briga za film! Uz te silne „farme“, film im dođe kao Brehtova „Prosjačka opera“.“

Urednik filmskog programa na Studiju B Jugoslav Pantelić objašnjava da je izbor naslova na toj televiziji „kombinacija želja i mogućnosti“ u kojoj pobeđuju „mogućnosti“. Filmski program na STB okrenut je, kaže, ka kinematografijama koje, za razliku od američke, ne dominiraju na ostalim programima.

„Mislim da petparačkim akcionim filmovima nije mesto u udarnim terminima, ali, na sreću, to nije jedino što se nudi na našim televizijama. Ostaje gorak ukus kada se, zarad gledanosti, plasira „pamflet“, a ne film.“

Po rečima Pantelića, jasno je da se svi bore za rejting, ali pri uređivanju medija mora postojati i odgovornost:

„Ne zagovaram cenzuru, ali je bolje emitovati film sa eksplicitnostima u granicama normale, nego surovu krvoličnu priču o agresiji, koja nam na ovim prostorima ne nedostaje.“

Jovan Čekić, filozof i profesor na Fakultetu za medije i komunikacije, smatra da filmovi koji dominiraju na našim televizijama uglavnom imaju matricu „uspešnog pojedinca koji se buni protiv sistema“.

„Glavni junak uspeva da se suprotstavi, da istera pravdu, što je klasična ideološka matrica po kojoj jedan hrabar pojedinac može da izgura nešto. U stvarnosti nije tako, pa ovakvi filmovi nude neku sugestivnu hrabrost. Unutar sistema pojedinac je samleven, u sredini u kojoj živi teško može nešto da uradi, a kamoli da podigne glas. Filmovi su tako igra u kojoj uživamo!“

Izvor: Novosti