Misterija piva (1. deo)

Bilo nas je četvorica: kolege iz Firme - Miki i Baki, drugar iz srednje škole -Gagi i ja. Sedeli smo kod mene u rano nedeljno popodne. Ideja je bila sledeća: da kupimo što više različitih vrsta piva i napravimo eksperiment sa ispijanjem. Cilj nam nije bio samo da se napijemo, nego i da proverimo da li će iko pogoditi koje pivo pije, ako nema flašu tj. etiketu pred sobom. Premisa je bila da sva piva imaju jako slične ukuse.

Kupili smo sve vrste domaćeg piva koje smo zatekli u lokalnoj radnjici: Hmeljoječam, Dabar pivo, Medved Pilsner iPIB pivo, kao i nekoliko stranih: Hajnstel, Amneken, Šal-Bajzer, Bavarniken i Havaria.

Rashladili smo sva do iste temperature. Ništa nije smelo da ih odaje. A onda smo odredili Mikija za čuvara informacija. Miki je označio čaše tako da je samo on znao koje je pivo u kojoj. Zatim smo nas trojica redom pili po gutljaj-dva iz svake čaše i saopštavali svoju pretpostavku Mikiju, koji je sve beležio. Kada smo završili, uzeli smo svako po svoje omiljeno pivo, dok sačekamo da Miki sabere rezultate. Bili su poražavajući: samo tri pogotka, od 27 pokušaja. Drugim rečima, piva su veoma sličnih ukusa, tako da smo se složili da u njihovom slučaju o ukusima stvarno ne vredi raspravljati.

Legao sam sa nekim osećanjem nemira. Trebalo mi je dugo da zaspim. Prevrtao sam se po krevetu kao fudbaler koji simulira povredu da bi ukrao malo vremena u poslednjim minutima utakmice, jer njegov tim vodi golom razlike. Probudio sam se usred noći. Pogledao sam na sat. Bilo je 3:45. Jedna ideja mi je proletela kroz glavu. Uključio sam laptop. Dok se učitavao operativni sistem, otišao sam do kuhinje i doneo od svakog piva po jedno. Pročitao sam ime proizvođača prvog piva sa etikete. Ukucao sam podatke u Google i našao adresu fabrike. A onda sam adresu ubacio u Google Earth. Program je polako učitao snimak lokacije iz vazduha. Tamo nije bilo ničega. Samo livada. Prošla me je neka jeza. Uradio sam isto i sa drugim pivom. Sličan rezultat, samo što je umesto livade, na lokaciji na kojoj je navodno fabrika, bilo jezero. Nisam proveravao da li je veštačko ili prirodno. Nastavio sam sa pretragom i od svih osam piva koja sam imao pri ruci, samo na jednoj lokaciji nalazilo se nešto što je odozgo podsećalo na industrijski kompleks. Bilo je ogromno. Suluda ideja rodila se istog trenutka kada sam video da se kompleks nalazi na samom izlazu iz grada, na samo nekoliko kilometara od moje kuće.
Istog dana na poslu, većinu energije prikupljene kratkim snom uložio sam u suzdržavanje od toga da nekome kažem šta sam otkrio. Ipak, zamalo se nisam izlanuo pred grupom kolega koje su ručale u menzi. Jedan od njih je pitao ženu na liniji za posluživanje koja piva imaju. Ova mu je izdeklamovala nekih pet ili šest vrsta, a ja sam na to zaustio: „Sve ti je to isto... ovaj, hoću reći, sva su dobra.“ Niko ništa nije dodao na to, pa sam smatrao da je moj lapsus prošao neprimećeno.

Međutim, dok sam ručao prezačinjeni gulaš i pire krompir koji je imao ukus gume, za moj sto seo je Baki, jedan od malobrojnih sa kojima sam delio dobro i zlo tokom svih deset godina koliko radim u Firmi. Bez mnogo okolišanja, prešao je na stvar, ne poželevši mi čak ni prijatan ručak:
- Šta si mislio sa onim: „sve ti je to isto“?
- Ne znam o čemu pričaš.
Pokušao sam sa taktikom „praviti se lud je najbolja odbrana“, ali Baki nije bio od onih koji lako odustaju.
- Malopre, na liniji, kad je Mile pitao za piva.
- A, to. Pa hteo sam da kažem da su sva podjednako dobra, nema mnogo razlike u kvalitetu, To smo zaključili zajedno, minulog vikenda.
- Dobro je. Već sam pomislio da si otkrio još nešto u vezi sa pivom i da si hteo to da sakriješ od svog starog saborca, druga i kolege. Od svog - mene.

Oči su mu malo zasuzile. Zaigrao je na pravu kartu, stari pokvarenjak. U glavi mi se ogromnom brzinom premotao film svih naših zajedničkih uspeha i neuspeha, timskog duha i zajedništva koji smo gradili svih tih godina.

Odlučio sam da podelim svoje otkriće sa Bakijem, pa kud puklo da puklo. Samo neka niko ne puca u nas.

(nastaviće se)