Boj u Kosovskoj

Otegao je još jedan dugačak srk, pogledao Radeta u oči i sa smeškom mu se obratio:

- Šta je, trovanje? Pa ja ti mesecima lepo, očinski, govorim da se ovde ne jede ništa što u sebi ima jaja, mleka ili bilo čega! Samo supica, ona je bezbedna. Nema ničega kvarljivog u njoj. Ali ne, ti misliš da si najpametniji, jedeš i kajganu i pire. I one ćufte si jeo najmanje tri puta. Nemoj da misliš da ti brojim zalogaje, ali primećujem stvari, takav sam čovek. E pa sad trpi! Šta ti mogu.

- Kamo sreće da je trovanje, moj Mile. Kamo sreće...

Rade je nesvesno ponavljao nervozni kružni pokret trljanja glave šakom, kao da se češe.

- Pa šta je? Govori, tako ti službene legitimacije, gradonačelnikovom rukom potpisane! I skloni tu ruku, da te vidim! Jesi šugav, šta ti je, koji đavo?

- Bio sam kod šefa.

- I? Šta ti je rekao? Deluješ mi kao da ti je skinuo najmanje 20% od plate.

- Još gore. On je bio kod načelnika.

- Auuuu... onda je stvar ozbiljna. Čekaj da prvo časkom posrčem ovu supu! Ako mi posle toga ne bude do jela, da se ne baci.

Tri minuta kasnije, Mile je obrisao brkove i nastavio razgovor:

- Šta je sad bilo? Da nije opet negde procurio snimak zlostavljanja građana, kao onda kad smo...

- Nije. Ono najgore je, moj Mile. Ono najgore.

Ponovo je počeo da ponavlja nesvesni kružni pokret šakom po glavi.

- Ma nije. Ne može biti! I skloni tu ruku, jebem ti službenu palicu! Što se ne pereš, nego mi se tu češeš kao neki od onih klošara što piju ispred dragstora u onim vindjaknama... kako se zovu... Korejankama!

Mile je, za razliku od kolege, bio oduševljen.

- Kad ti kažem.

- Kad? Ne mogu da dočekam!

- Danas. Samo što nije stiglo naređenje. Presešće nam svima ručak.

- A gde ćemo nas dvojica, šta kaže?

- U Kosovsku. Pravo mečki na rupu. Nije vredelo ni što sam podsetio šefa na to da imaš zadebljale pete i osetljivu bešiku. I da ja imam šuljeve. Izvini, znam da si gadljiv. Ali moram da ti ispričam sve kako je bilo. Ništa nije vredelo. Akcija je planirana na samom vrhu i nema nikakve improvizacije. Kud prihvatih ovaj posao! Kao da mi je nešto falilo tamo na gradilištu. Spavam cele noći, nigde ništa što bi mogli da ukradu, gledam tv kad mi se ne spava, a lova mala, ali redovna. E Rade, Rade, eto ti sad kad si pohlepan!

- Nemoj tako, Rade! Ovo je častan posao. Pomažemo tolikim građanima. Mene svakog jutra od kad ustanem drži to osećanje da radim nešto korisno, da radim pravu stvar. A ovo je za nas prilika života! Ako se sad dobro pokažemo, ko zna šta je sledeće! Možda postanemo šefovi. Jednog dana možda i načelnici...

- Polako sa tim sanjarenjem, Mile! Još uvek smo samo obični komunalni policajci. Da nije tog humanog i ljudskog u ovom poslu, ja bih odavno otišao. ’Ajmo mi polako da se spremamo.

Sat vremena kasnije, Mile je parkirao službeni automobil iza zgrade glavne pošte, da ne bi skretali pažnju na sebe vozikajući se kroz ulice od kritične važnosti za akciju. Polako su koračali, videlo se da im se ne žuri. Usput su se preslišavali.

- Kako si rekao da se zove taj ološ? Ne mogu nikako da im zapamtim ta šatrovačka imena!

- Kiza.

- Kiza, Kiza, Kiza... dobro, podseća na Giza. Kao onaj pojas u Gizi, ono što je svaki drugi dan na Dnevniku. Ja ne znam kakav to pojas može da bude kad toliko pričaju o njemu. Kao da je pojas Margaret Tačer iz engleske kraljevske porodice, jebem mu opasač sa sve uprtačima!

- To nije Giza, nego Gaza. Pojas u Gazi.

- E, daj ne zajebavaj sad i ti! Taman sam zapamtio Kiza – Giza. Kako sad da zapamtim Kiza – Gaza? Pogrešno ću naučiti, pa će ispasti da je Kaza, ili Maza, ili tako nešto.

- Ne brini ništa, upamtio sam ja. Mene podseća na „kriza“. A to je jako popularna reč.

- Dobro, znači diler koga treba da pretresemo se zove Kriza?

- Kiza. Ali nije običan diler. Ovaj je bos. Radi samo na veliko. On snabdeva ove sitne ribe. Kakve smo sreće, pošalju nas u najopasniju ulicu i taman posla da će nam dati nekog slabijeg igrača, nego odmah kapitena. Jebem ti i službenu palicu i sredstva za vezivanje da ti jebem i kud i dođoh na posao danas!

- Čekaj, ćuti sad! Vidiš da smo već u Kosovskoj. Čekaj tu, da pitam ovog masnog za Kizu. Masni! Masni! Šta se praviš lud bre, ti masni! Vidi na šta ličiš! Jesi nekad prao kosu, ali iskreno?

- E, tebra, jesam. Ali kakve to veze ima...

- Ćuti dok te pitam, odgovaraj kad te pitam! Jasno?

- Jasno.

- E, tako. A sada, reci mi. Koji je od onog šljama tamo preko puta Gaza?

- Ne znam takvog.

- Šta se praviš lud, nemoj da ti počupam te masne zulufe! Kao, ne znaš ko je Kriza?

- Misliš Kiza?

- Sunce ti jebem, opet pričaš dok te pitam! Šta smo rekli malopre?

- Dobro, dobro, tebra, neću više. Nemoj da mi cepaš majicu, mnogo košta! Eno, onaj tamo, u zelenom kaputu, pored Opela, to je Kiza.

- Idemo, Rade!

Diler u tankom kaputu i pohabanim farmericama se šetao ne predosećajući opasnost. Izgledao je kao student filozofije koji je obnovio drugu godinu, pa u slobodno vreme pušta bradu bez brkova i spopada brucoškinje. Pretrčali su ulicu u tri koraka i ščepali dilera s leđa, svako za po jednu ruku. Dok mu je Rade stavljao lisice, Mile je počeo sa procedurom:

- Slušaj, ološu, sad ćemo da te pitamo neke stvari. Možemo da te maltretiramo, a i ne moramo. Sve zavisi od tebe. Prvo pitanje: gde ti je štek?

- Kakav štek? Ne razumfffffffffff...

Službena palica u pleksusu otežala je disanje iznenađenom Kizi. Istovremeno se savio u stomaku, a iz zadnjeg džepa pantalona ispalo mu je džepno izdanje gramatike i pravopisa.

- Šta je ovo? Je li? Šta će ti to u džepu?

- Treba mi ponekad, kada nisam siguran kako se nešto piše, ili kadufffffffffffffffff...

Jedino gore od službene palice u pleksusu je službena palica u bubregu. Kiza se ovog puta izvio u stranu, a iz unutrašnjeg džepa tankog kaputa ispala mu je Hemija za osmi razred osnovne škole.

- Je l’ ti i ovo treba ponekad? Je li? Je l’ ti treba kad ideš po drogu, da te ne prevare, sunce ti jebem?

- Kakvu drogu, ljudi, šta vam je? Nemam ništa sa tim, tako mi Zavoda za izdavanje udžbenika i nastavnih sredstava! Ja se ovime ne bavim što volim, nego da prehranim sebe i da iškolujem mlađeg brata. Od kako nam je umrla baka koja nas je čuvala od moje četvrte godine, nakon što su nam roditelji poginuli u saobrać...

- Dobro, dobro, ne zanima me porodično stablo! Videćemo još za tu drogu. Nego, je l’ imaš još neku knjigu kod sebe?

- Imam još Proces od Kafke i Stranca od Kamija. Nosim ih da ih zamenim, imao sam reklamaciju prodavca.

- Je l’ ti znaš da se posedovanje do dve knjige vodi kao lična upotreba? Sve preko toga je distribucija. Vidim ja da ćeš ti na jedan duži odmor, ali to ti je dobro – sve ti je obezbeđeno, imaš hranu, drugare, krov nad glavom... Brat će se već snaći, ne brini ništa. A sada, govori gde ti je štek i koliko još knjiga imaš, inače ću da ti pokažem još neke trikove sa ovom službenom palicom. Prilično je savitljiva, da znaš.

- Nemojte više, molim vas. Sve ću vam reći. Imam oko pet hiljada knjiga. Neke su ovde u gepeku, a većina mi je u stanu, donosim ih po porudžbini. Daću vam ih sve, samo nemojte da me šaljete u zatvor, molim vas! Ljudi smo, dajte da se dogovorimo!

Mile se, zgrožen, okrenuo prema Radetu. U očima mu se video prezir, na samoj granici da pljune uhvaćenog dilera u lice.

- Ako nešto ne mogu da svarim, to je onda šljam koji deci prodaje knjige. Idu i po školskim dvorištima. Ništa im nije sveto. Je l’ znaš da im daju po jednu-dve knjige gratis, da se navuku deca?

- Nisam to znao. Kuda ide ovaj svet?

- Vodi ga u stanicu, da ga ne gledam više, molim te! Ubiću ga ako me samo još jednom pogleda!

- Polako, Mile, smiri se! Idemo u stanicu, samo prvo da svratimo do njega, da vidimo malo taj njegov štek.

Sutra su u novinama osvanuli naslovi: „Uhapšen knjigo-bos, pronađeno 2000 knjiga“, „Među zaplenjenim zalihama i knjige vanevropskog porekla“, „Otrov konačno sklonjen sa ulice“ i još neke varijacije na temu.

Rade je listao novine uz jutarnju kafu, nekoliko puta odrično zavrteo glavom levo-desno i prokomentarisao tiho, za sebe:

- Ni reči o nama dvojici koji smo stavljali glavu u torbu i išli pravo u osinje gnezdo. Tako prolazi slava sveta, što reče neki pametnjaković u onim knjigama što smo mazn... zaplenili. E moj Rade, tako ti i treba kad si udobnu čuvarsku kućicu na gradilištu zamenio tesnom uniformom.