Intervju: Miomir Petrović

Nadlanu:Sudbina glavnog junaka Lisičjeg ludila vezana je za ratno vreme sredine prve polovine devedesetih i on od kliničkog psihologa postaje diler i podvodač…
Miomir Petrović: Negativan uticaj okoline na ljudsku psihu  samo je jedan od problema koji muče autora i glavne junake ovog romana. Pored toga, knjiga se bavi i uticajem umetnosti na čoveka. S jedne strane je rat koji je sam po sebi destruktivan, a sa druge umetnost koja takođe ima mogućnost da izmeni osobu. Pripadam možda poslednjoj generaciji koja je imala prilike da živi normalno i da ode, na primer, u Trst na kafu, a svojim studentima uvek savetujem da, iako pripadaju mlađim generacijama koje nisu imale takvih mogućnosti, nikako ne pristanu na diktat okoline. 

Nadlanu:Vaša nova knjiga, “Staklena prašina”, odaje utisak da nastavljate u smeru kojim ste krenuli svojim prethodnim delom. Kroz priču se ponovo provlači ludilo, ali duhovno i moralno, ovog puta igraju dosta važniju ulogu… 
Miomir Petrović: Kao i “Lisičje ludilo”, “Staklena prašina” je roman ditrih-dva romana sastavljena u jednu priču. Ovoga puta, radi se o iskopavanju – arheološkom i jednom drugom, mnogo dubljem. Glavni junak, Matija Latinović je arheolog koji radi na iskopavanju mitske crkve svetog Pavla na ostrvu Rodos. U isto vreme, jedan drugi junak, mladi monah koji pomaže arheolozima pri iskopavanju, koristi priliku da dá poslednju ispovest svom zemljaku pre nego što se zavetuje u potpunoj tišini. Roman govori o dve skrivene stvari, potraga za crkvom je potraga za sopstvenim duhovnim identitetom i identitetom ne samo nacije, već i vere i filozofije, dok ova druga priča pokazuje uzroke zamonašenja mladog čoveka, razloge zbog kojih se odlučio da se zavetuje u potpunoj tišini, a koji imaju veze s ratnom prošlošću. Ovo drugo otkopavanje će dovesti do toga da se tu, na kraju, iskopa nešto vrlo neprijatno. 

Nadlanu:Šta je to što predstavlja osnovnu razliku između “Staklene prašine” i “Lisičjeg ludila”?
Miomir Petrović: “Staklena prašina” se od “Lisičjeg ludila” najviše razlikuje po svom optimističnom motou koji se može naslutiti i iz samog naslova. Naravno da neću otkriti šta je ta staklena prašina u romanu, ali naznačiću da je to sve ono što je tanano, fino, lako kao pero, a što nas u životu može učiniti spokojnim iako se naši životi nalaze u okviru nekog zla većih razmera i nekog prokletstva. Staklena prašina je, u suštini, roman sa hepiendom.
 
Nadlanu:Ovoga puta kroz knjigu se provlači i ljubavna priča, koja je pretežno platonskog karaktera…
Miomir Petrović: Ta ljubavna priča će se ostvariti i realizovati iako je mnogo toga u romanu sprečava… Ljubav, na kraju, pobeđuje! 

Jelena Vukmirović

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.