Intervju: Zvonko Karanović

Pisac u drugom nastavku trilogije „Dnevnik dezertera“, nastavlja obračun sa Srbijom devedesetih

Vašim prvim romanom "Više od nule", kroz lik glavnog junaka Aleksandra Đorđevića – Korta, pokazali ste čitaocima kako je, uprkos okolnostima, uvek moguće postići da budete „više od nule“. Da li je to zato što Korto živi po sopstvenim pravilima?
- Krajem 90-ih, Korto otima ono za šta misli da mu pripada, a to je sloboda da živi onako kako misli da treba. U tipičnom urbanom okruženju, sa svoja dva prijatelja, stvara paralelnu stvarnost kojoj se predaje bez ostatka – pije, puši, duva, odlazi na žurke, sluša muziku. Trudi se da ga ne dotakne mračna realnost i ima hrabrosti da se bori za svoje snove.

Duži niz godina ste držali muzičku radnju, a Korto je vlasnik baš takve prodavnice... U kolikoj meri su u romanu zastupljeni autobiografski elementi i zašto je on posvećen „gradskim duhovima“?
- Više od nule jeste delimična autobiografija, ali roman sam, pre svega, napisao kao posvetu ljudima koji su odrasli na civilizacijskom sistemu vrednosti, na pop i rok kulturi, na filmu, stripu i književnosti. Oni su se, baš zato što su drugačiji i normalni, našli u sudaru sa vremenom 90-ih, kada se ispostavilo da ništa od onoga što su smatrali ispravnim ne važi u zemlji Srbiji. Samleveni i poraženi, postali su hodajuće legende, „gradski duhovi“. Divni gubitnici, kako bi to rekao Leonard Koen.

Kortov prijatelj, Tatula, je glavni lik vašeg drugog romana "Četiri zida i grad". Preko čoveka koji pripada potpunom andergraundu, opisali ste period za vreme bombardovanja iz jednog drugog ugla. Kako tumačite činjenicu da su baš tada žurke bile najbolje, a život dinamičniji nego ikada?
- Tek u ekstremnim životnim situacijama čovek postane svestan svoje prolaznosti i ništavnosti, život mu se tada čini dragocenijim nego ikada. Pod NATO bombama, pred saznanjem da možda neće dočekati sutra, ljudi su grabili sva zadovoljstva do kojih su mogli da dođu. Bilo je svakodnevnih žurki po stanovima, kafićima, nisu svi pevali na mostovima ili se tresli od straha u skloništima. Tatula je predstavnik onih hrabrijih, onih sa „tamne“ strane egzistencije.

Romanom "Četiri zida i grad" približili ste se samom kraju devedesetih. Da li ćete u trećem nastavku preći dvehiljaditu?
- Priča trojice najboljih prijatelja: Korta, Tatule i Đoleta, u trilogiji „Dnevnik dezertera“, završiće se simbolično 5. oktobra 2000. Đole će se, suočen s nemogućnošću da bilo šta promeni, uključiti u politiku, naivno verujući da će time rešiti neka svoja životna pitanja. Tek tu će spoznati ponor ljudske duše i to dokle je čovek spreman da se ponižava. Zato će se treći nastavak zvati „Blato“. Blato kao simbol politike, ideologije 90-ih, naše balkanske sudbine.

Rok muzika i stripovi su, u velikoj meri uticali na vaš i živote vaših junaka. Kada biste mogli da postanete lik iz stripa, koga biste izabrali i zbog čega?
- Izabrao bih da budem Korto Malteze. Misteriozan, avanturista, moreplovac... dovoljno za jedan neponovljivi život.

Jelena Vukmirović