Boris Malagurski: Vreme je da se mladi probude!

Beogradom pokušavam da odgovorim na pitanja koja su mi postavljali za vreme mog života u Kanadi.
Tako da cilj nije samo predstavljanje lepote naše prestonice već i menjanje slike o našoj zemlji i našem narodu u svetu, da dovedemo strance da nas upoznaju. Tako će teže poverovati u negativne priče o nama koje se plasiraju u njihovim matičnim državama.

Koja su to pitanja?

Kada sam se preselio u Kanadu 2005. godine mnogi su me pitali odakle sam, a nakon mog odgovora da sam iz Srbije, najčešća dva pitanja su bila: "Šta se tamo desilo tokom 90-ih?" i "Da li tamo i dalje traje rat?"

Na prvo pitanje sam pokušao da odgovorim baš "Težinom lanaca", a uspeh tog filma u inostranstvu doprineo je saznanju zašto se građanski rat desio i šta se sve dešavalo na Balkanu.

A odgovor na drugo pitanje je dokumentarac "Beograd".

“Težina lanaca” dostigla je veliki uspeh i privukla pažnju publike, koliko je bilo teško raditi na ovom dokumentarcu, da li ste nailazili na neke ozbiljne prepreke, cenzuru…?

Taj film je prikazan na festivalima i u bioskopima širom sveta, distribuira se po svetskim TV stanicama preko distributerske kuće Journeyman Pictures iz Londona, ali je poražavajuće što nije prikazan ni na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji, pa ni na medijskom javnom servisu, kojem i dalje nudim besplatno prikazivanje filma. U tom smislu osećam cenzuru, a što se tiče prepreka u samom pravljenju filma, snimiti film nije bilo lako, ali je bilo lakše nego što mnogi ljudi zamišljaju. Informacije koje sam koristio u filmu su u „slobodnom opticaju“, do njih se može doći, teže je znati gde da se gleda.

Uskoro stiže i drugi deo, da li bi nam otkrili neke pojedinosti?

Otkriću, za sada, da sam intervjuisao Noama Čomskog, Oliver Stona, Majkl Parentija i mnoge svetske eksperte za teme na Balkanu. U filmu su se našli i neki domaći politički akteri, od Ive Josipovića do Vuka Jeremića, pa čak i gerilski intervju sa Mlađanom Dinkićem. Planiram da se ozbiljnije pozabavim radom pojedinih nevladinih organizacija koje tvrde da štite ljudska prava u našoj zemlji, a zapravo sprovode sasvim drugačiju agendu. Otkriću i ko ih finansira i sa koliko novca. Jer ja verujem u transparentnost, svi moji finansijeri su navedeni na sajtovima mojih filmova, to su mahom obični ljudi širom sveta koji doniraju preko PayPal-a. Verujem da bi neke NVO koje zagovaraju otvorenost mogle po nešto da nauče od mene.

Da li to znači da se vraćate "mračnijim" temema?

Ne bih ja to tako nazvao. Poslednjih godinu dana sam radio na više projekata i iscrpeo svu energiju. Sada kada je sve gotovo rešio sam da se posvetim drugom delu "Težine lanaca", a nakon toga ko zna šta će da iskrsne, i gde ću dalje.

Vi ste se, u vreme kada je većina mladih tražila način da pobegne iz Srbije, vratili u istu? Zašto? Koliko bilo potrebno hrabrosti i možda ludosti da se napravi takav potez?

Mnogi naši ljudi žele da se vrate u Srbiju iz dijaspore, neki nisu u mogućnosti zbog kredita, neki se boje da ih sredina neće prihvatiti misleći da se „nisu snašli“, mnogi imaju decu koja već duže vreme žive u inostranstvu i uglavnom nemaju želju da se vrate, itd. Ja sam se vratio – ne zato što sam morao, mogao sam da ostanem u Kanadi, ali sam želeo da živim i stvaram u Srbiji. Ova zemlja me inspiriše. Na zapadu je film čista industrija, a u Evropi je ipak umetnost.

Predlažem mladima da dobro razmisle pre nego što se odluče da napuste Srbiju, jer nigde ne teče med i mleko. Umesto što sanjaju o odlasku, bolje da urade nešto da poprave situaciju u našoj zemlji. Nekad su mladi bili pokretači promena. Vreme je da se probude.

Gurate prst u oko mnogima, da li ste imali ozbiljnih problema zbog toga?

Doživeo sam pretnje preko internet foruma. Nedavno je Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal podiglo optužnicu protiv lica koja su mi pretila. Ipak, verujem da će institucije ove zemlje učiniti sve što je u njihovoj moći da me zaštite. Pored toga, doživljavam i svojevrstan bojkot određenih medija protiv mene, ali to ne bih rekao da je ozbiljan problem za mene koliko je ozbiljan problem za celu državu po pitanju slobode medija.

Rezultati mog rada neće biti vidljivi u kratkom roku, ja pokušavam da izdejstvujem temeljnu revoluciju svesti dovoljnog broja ljudi kako bi se stvorila kritična masa mladih građana koji su spremni da se izbore za ono u šta veruju. Mladi su u velikoj meri izgubili nadu da će biti bolje, utonuli su u apatiju, ali to se sve može promeniti. Ima mnogo njih koji žele nešto da učine, dobijam bezbroj mejlova od studenata koji uglavnom počinju sa: „Hajde nešto da radimo da menjamo sistem!“ Ipak, mnogi ne mogu da definišu to „nešto“, a da bismo umeli da prepoznamo šta je to pravo „nešto“, moramo da postanemo dovoljno obrazovani i svesni da prepoznamo kvalitet po pitanju ideja i budemo dovoljno uporni da te ideje i ostvarimo. Ne mogu da kažem kad će se to desiti, možda bude sutra, možda ja to ne doživim. Ali život je borba i ja dajem svoj doprinos.

Apatija je nešto u šta su Srbi odavno zapali, ali većina sedi ispred monitora i pljuje svakodnevnicu samo online, nema pomaka, nema protesta. Šta bi trebalo da se desi da bi se to promenilo?

Da ljudi koji ovo čitaju ustanu sad odmah, pogledaju oko sebe, pospreme stan, završe neke poslove koje stalno govore da treba da završe a nikako da završe, doteraju svoj CV, pošalju ga na milion adresa sa optimizmom da će naći posao ili naći bolji posao ako im se trenutni ne sviđa, krenu da volontiraju ako nema sada posla, počnu više da se smeju, da se ne bude sa mislima u stilu „O, ne, još jedan dan...“, već „Divno, novi je dan, vreme je za nove pobede!“ Nije to nikakva mudrost, to mogu svi. Evo, odmah nakon čitanja članka. Neće se pokajati. A onda da krenu da kopaju malo dublje ispod površine, da analiziraju kako sistem u kojem živimo funkcioniše, da smognu hrabrosti da se izbore za ono u šta veruju. Jer sloboda je ono što čoveka čini ljudskim.

I za kraj, šta to fali Beogradu?

Infrastruktura. Ali to može da se kaže za celu zemlju. I bolja reklama u svetu. Vlada tzv. „Republike Kosova“ je potrošila oko 7 miliona dolara na TV reklamu koja traje 30 sekundi. Ja sam sa par desetina hiljada dolara napravio film „Težina lanaca“ od dva sata i „Beograd“ koji traje 82 minuta. Nisam jedini, ima ljudi koji su spremni da sa malo sredstava promovišu našu državu na najbolji moguć način. I na nama i na državi je da te ljude prepoznamo i podržimo.