Deca – oružje za rat roditelja
Slučaj male Ree Matijević iz Ljiga, koju je sud izvršnom presudom oduzeo od majke i dodelio ocu u Zagrebu, jako me je podsetio na sličnu priču od pre dosta vremena, kada je država bolje reagovala. Reč je o jednoj glumici koja je bila udata u Portugaliji i imala dvoje dece. Zahvaljujući timu psihologa, socijalnih radnika, pedagoga i pravnika, ona su ostala sa njom - kaže za „Novosti“ Radomir Lović, pedagog u penziji.
On je ceo radni vek proveo u beogradskim centrima za socijalni rad, a u vreme drame sa glumicom radio je u Centru Savski venac.
- Ta žena je živela dosta loše u stranoj zemlji jer ju je suprugova porodica odbacila. Nisu joj dozvoljavali da povede decu u Srbiju. Došla je u teškom psihičkom stanju, malo se oporavila i vratila tamo zbog dece. Ostala je oko dva meseca. Decu je smela da viđa samo u prisustvu kućne pomoćnice, nikada nasamo - seća se Lović.
Uz pomoć naše ambasade izvadila je pasoše za dečaka i devojčicu, a „Jat“ joj je rezervisao avionske karte. Iskoristila je trenutak nepažnje i sa decom pobegla u Srbiju. Odmah je ovde podnela tužbu za razvod braka i pokrenula kod centra postupak za poveravanje dece. Da bi ojačao svoj nalaz da mališani treba da ostanu sa majkom, tim Centra za socijalni rad Savski venac uključio je u procenu i stručnjake iz Instituta za mentalno zdravlje. Sudu su dostavili objedinjeno mišljenje da deca treba da budu poverena majci na staranje i on je takvu presudu i doneo.
U Srbiji se godišnje razvede više od 7.000 brakova, a broj dece čiji se roditelji spore oko načina vršenja roditeljskog prava sve je veći. Lane je premašio 25.000. Iskustvo Lovića i njegovih kolega socijalnih radnika pokazuje da su najboljniji oni razlazi gde partnere nisu razdvojili bračne od roditeljskih uloga, pa se jedno drugome svete preko dece. Tako se dešava da napušteni bračni drug ovoga koji je otišao pokušava da zadrži ucenama, zabranjujući mu ili ograničavajući kontakte sa mališanima. Ponekad te kontakte uslovljava i novcem. Ali ima i dece koja sama odbijaju da viđaju drugog roditelja da bi udovoljila onome sa kojim su ostala, u strahu da ih i on ne ostavi. Sporovi oko dece su „krvoločniji“ od rata za imovinu, a procene su da tek svako deseto dete završava kod oca.
Često pominjani Alimentacioni fond, koji bi osnovala država i iz kog bi se isplaćivale alimentacije, koje bi se posle „uterivale“ od neodgovornih roditelja, mogao bi da se nađe u izmenama Porodičnog zakona, planiranim za sledeću godinu. Uslov za to, po Vulevićevim rečima, jeste da se nađe mehanizam ko bi i pod kojim uslovima imao pravo na novac iz ovog fonda, i, naravno, da se obezbede sredstva u budžetu. Ali, sistem socijalne zaštite ne može da preuzme sav teret, pa pre toga sudovi moraju da osiguraju bolja izvršenja, ako ne od roditelja, onda od baba i deda. Predlozi su i da se uvedu neke restrikcije. Recimo, kao što ne mogu da se registruju kola ako neko nije platio porez, da ne može da ih registruje, ili da ne može da dobije pasoš, ni ako nije izmirio alimentaciju.
Mišljenje centara za socijalni rad, iako bi formalno pred sudom trebalo da bude samo jedan od dokaza u postupku poveravanja dece, najčeše je presudno. Dragan Vulević, iz Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, ističe da se centar u davanju mišljenja rukovodi najboljim interesima deteta. Da bi dali nalaz, članovi tima centra moraju da obiđu porodicu, vide kako dete funkcioniše u okruženju, da procene njegovu emocionalnu bliskost sa roditeljima, ko sveobuhvatnije zadovoljava dečje potrebe - ko brine o vaspitanju i obrazovanju, ko ga vodi kod lekara, uspavljuje, hrani, kakvi su karakteri roditelja... Pored razgovora sa roditeljima, stručnjaci konsultuju i dete. Najgore je direktno pitanje „da li želiš da živiš sa mamom ili sa tatom?“ Tada odrasli stavljaju teško breme na dečja pleća i prebacuju odgovornost sa sebe na njih. Stručnjaci uzimaju nalaz i od škole, vrtića, doma zdravlja...
Po pravilu, osim ako je majka bolesna, zavisna ili iz drugih razloga nesposobna da brine o detetu, mališani do tri godine se poveravaju njoj na čuvanje. Deca starija od 15 godina mogu sama da odlučuju kod koga će živeti. Vulević objašnjava da sve više ima i zajedničkog starateljstva, mada je ono i dalje izuzetak:
- Zajedničko starateljstvo ne znači, kao u filmovima, da će dete dve nedelje živeti kod oca, a dve kod majke. Naprotiv, ono mora da ima stalno prebivalište, a roditelji se sporazumno dogovaraju kako će vršiti starateljstvo. Ako nastane spor, pokreće se parnica i uključuje sud.
Onaj koji nije dobio starateljstvo, po zakonu ipak ima pravo da učestvuje u ključnim odlukama vezanim za dete - gde će živeti, oko većih medicinskih zahvata, raspolaganja imovinom deteta. Ako roditelji ne mogu da se sporazumeju, opet se uključuje - sud.
Najveća greška koju partneri mogu da naprave jeste da podele decu i razdvoje ih.
- Imao sam dva takva slučaja. U prvom, majka je uzela devojčicu i odselila se sa njom u Skoplje, a ocu je ostao dečak. Pošto je otac bio alkoholičar, dečak je smešten u dom, a majka se za njega uopšte nije interesovala. Sa kolegama iz Skoplja uspeo sam da sredim da je dva puta poseti. Kada se vratio, rekao mi je: „I majka i sestra su mi potpuni stranci, jedino mi se deda obradovao.“
U drugom slučaju roditelji su podelili dve sestre. Jedna od njih je plakala: „Kad se vidimo, sestra i ja nismo ni kao drugarice!“ - priča Lović.
- Tužno je jer roditelji koriste decu kao sredstvo za ostvarenje drugih ciljeva, a pored postupka za vršenje roditeljskog prava, po pravilu paralelno vode još dva-tri spora, od kojih je jedan za podelu imovine. Borba oko deteta je bespoštedna i koriste se sva sredstva. Imali smo čak i slučajeve lažnog optuživanja za seksualno zlostavljanje dece. Sudski postupci traju godinama, a ceh plaćaju mali, koja užasno pate i često su prinuđeni da slušaju najgore gadosti o roditelju.
Osim što se svete tokom brakorazvodnog postupka preko dece, bivši ljubavnici to čine i preko alimentacije. Da ne bi morao da daje izdržavanje, otac, ali sve češće i majka, prepisuje imovinu na drugog, lažira prihode, prijavljuje minimalac, menja prebivalište...
U Srbiji zvanično ima 56.000 samohranih roditelja, ali su procene Udruženja samohranih majki da ih je 75.000. Oko 85 odsto dece ne prima alimentaciju, a između 1.000 i 2.000 bivših bračnih drugova svake godine podnosi krivičnu prijavu zbog ovoga. Česti izgovori neodgovornih roditelja su: „Dao bih pare detetu, ali ne dam da ih ONA (ili ON) troši!“
- Kad sud donese presudu u zavisnosti od imovine roditelja, problem najčešće bude izvršenje. Treba bolje obezbediti naplatu u izvršnom postupku, što je do pravosuđa - kaže Vulević.
Roditelj koji se sam stara o detetu ima pravo i krivično da goni neodgovornog bivšeg supružnika, ali je problem što postupci opet dugo traju, a kazne su uslovne. Stroža kaznena politika i zatvorske kazne, veruje Vulević, dali bi bolje rezultate.
Izvor: Novosti