Tajna rasparenih čarapa
Zvučalo je kao dovikivanje, prigušeno zidom ili nekom sličnom preprekom. Zastao sam ispred odškrinutih vrata i nastavio da prisluškujem. Na kraju krajeva, ipak je to moja kuća i imam pravo da radim šta hoću.
Neko je govorio:
- Slušaj ženo, ti ostani ovde i nastavi da se vrtiš i vrzmaš okolo, kao da se ništa nije desilo! Ja ću se probiti kroz ovaj otvor u podu, vidiš ovde gde je natrulio? Pokušaću da se provučem kroz pukotinu na pločicama, ne bih li nekako prebegao u Nemačku i obezbedio nam uslove za novi, bolji život. Ne brini ništa, počeću da ti šaljem pare čim se zaposlim tamo. A onda, kupuješ kartu i bežiš i ti za mnom. Ovde se više ne može živeti. Nemačke noge su gospodske, nema gljivica, nema nepodsečenih štrokavih noktiju koji nam se zarivaju u tela. Pričao mi je onaj teget tip, onaj na romboide, sećaš se? On je došao odande, nesrećnim slučajem. A žena mu ostala tamo. Posle se ubio, tako što se ubacio između vrata i dihtunga, centrifuga ga svog iskidala... Hajd’ pa tako, i ostaj mi cela! Idem ja sad.
Mačak Žuća je takođe čuo nepoznate glasove u kupatilu i ušunjao se unutra, da odbrani teritoriju od tuđina.
Nakon što je izgovorio sve, skoro u dahu, i oprostio se od žene, vlasnik nepoznatog glasa se provukao kroz nerđajući bubanj koji je zarđao na jednom mestu, i skliznuo je niz pločice. Zatim je pokušao da se provuče između dve pločice i tako nestane u podu, ali na svoju veliku nesreću, isprečio se Žuća, moj verni saveznik u borbi protiv unutrašnjeg neprijatelja, poput bubašvaba, komaraca i čarapa u bekstvu. Iz kupatila su se čuli zvuci kratke, ali oštre borbe, krici i povici, kao i mačiji urlici. Posle desetak sekundi neizvesnosti, Žuća je izašao, i u zubima izneo čarapu pred mene. Tresla se od straha kada ju je ispustio na pod, pored mojih nogu. Uzeo sam je u ruke i očinski upitao:
- Pa dobro, momče, šta ti je ovo trebalo? Šta ti fali kod mene? Imaš čistu pregradu u fioci, sprat iznad gaća, a čak dva sprata iznad potkošulja. Ti i žena imate uslove kakve ni ja nisam imao u tim godinama.
Moj pomirljivi ton imao je umirujuće dejstvo na čarapu. Pribrala se i odbrusila mi je:
- Kako šta mi fali? Imaš jake pete, cepaš nas kao tuđe! Ne prođe nedelja, a da nekoga od ekipe ne ispratimo u kantu za smeće. Stalno se pitamo ko li je sledeći, kome li će tvoja noga presuditi. Je l’ to život, evo, reci ti meni?
- Dobro, ako je u tome problem, ići ću kod onog fetišara za stopala, da mi ostruže pete. Pošteno?
Mali begunac se zamislio. Videlo se da ga je pokolebala moja spremnost na kompromis.
- Pošteno! Ali, to nije sve. Ima još!
- Šta vas još muči?
- Prenaseljenost. Ima nas 20 parova u jednoj kutiji.
- Kaže se „20 pari“.
- Ne, to je nepravilno. Mi smo parovi!
- Dobro, dobro, parovi. A koji je, po tvom mišljenju, prihvatljiv broj pari... pardon, parova, po fioci?
- Najviše 10. I da žena i ja dobijemo zadnji deo kutije!
- Zašto sad to?
- U prednjem delu vuče jak cug. Fioka ti se ne zatvara dobro od kako su one jadne crne slip gaće zapale iza nje.
- Auh, potpuno sam zaboravio na te gaće! Hvala ti na informaciji, izvadiću ih već koliko danas! Je l’ to sve? Imaš li još neke zahteve?
- Imam.
Mali bezobraznik izgleda nije nameravao da se zaustavi.
- Da čujem?
- Da nas pereš posle svakog nošenja.
- Ma nemoj? Zašto sad to?
- Kako zašto? Pa zamisli da moraš posle smene da ležiš onako mokar i smrdljiv 2-3 dana, pa onda ponovo radiš?
- Da? I u čemu je tu problem?
- Kako u čemu? Pa to je elementarna higijena, čoveče! Takozvani higijenski minimum!
- Ne slažem se! Ni ja se ne kupam svakog dana! Slušaj, da ne dužimo, sve ostalo može, a ovo pranje – kao i do sada! Evo ruke!
- Ali...
- Nema „ali“! Bio sam i previše popustljiv.
Za jedan komad pamuka ofarbanog u sivo, ovaj mališa bio je suviše drčan. Zapušio sam mu usta tako što sam mu ugurao njegov drugi kraj u njih, zaustavio mašinu i ubacio ga u nju. Tamo ga je, sva u suzama, u zagrljaj dočekala žena. Bio je to dirljiv prizor. Maslinasto-zelenoj potkošulji se od ridanja izvukao štep. Starim sivim boksericama je otpalo dugme od suza radosnica. Nisam se potresao zbog toga. Bilo je dirljivo videti ih tako složne i srećne zbog povratka zabludelog sina. Ionako mi nikada nije bilo jasno čemu to dugme na boksericama uopšte služi.