Ponedeljak, post festum
Oni savesniji već pripremaju i odevnu kombinaciju za sutra, peglaju košulje i pantalone, suknje i bluze.
Verovatno vam je poznata ova slika. I sami ste je videli, a možda i iskusili već mnogo puta.
Nijedan dan koji prođe više se ne vraća. Ovo, naravno, ne važi za ponedeljak.
Ponedeljak je vatikanska zavera.
Ponedeljak je rođak iz unutrašnjosti koji dolazi često, nepozvan, i svojom neposrednošću nas bruka pred komšijama. Ne donosi nam sir, kajmak, ajvar, povrće ni pečeno pile umotano u novine (najbolje u „Politiku“. Ima kvalitetan papir). Svestan je da mu se niko ne raduje, ali nije ga briga za to. On dolazi svojim poslom, da nas nervira, da nas probudi kada bismo najradije odspavali „još samo deset minuta“ - ovo nikada nije samo deset minuta, dajte da se ne lažemo -da nam poremeti sve one preambiciozne planove koje smo imali za uvek kratki vikend.
Od sedam dana, ponedeljak je trinaesto prase. Crna ovca na labudovom jezeru. Slon u staklorezačkoj radnji. Peti točak na dvokolici. Jogurt uz supu. Hleb uz špagete.
To je dan kada moramo da uradimo sve ono što smo u petak onako olako prebacili za iduću nedelju. Konobar koji nam ne nudi čak ni mogućnost plaćanja karticom. O veresiji da i ne govorimo. Revizor koji nam pronalazi greške u knjigama. Kondukter u vozilu GSP-a kada smo dokumenta ostavili u drugoj jakni.
U odbranu najomraženijeg od svih dana mogu da kažem sledeće: nije ponedeljak kriv za to što mi, za samo dva slobodna dana, steknemo privid slobode koji se po povratku na posao rasprsne kao balon od latinoameričke sapunice. Njemu je dodeljena ta neprijatna čast da bude prvi u nizu radnih dana, početak nedelje, baš onaj dan kada počinjemo sa dijetom ili ostavljamo pušenje, kada polazimo u školu nakon dugog, toplog leta. Da je birao, verovatno bi bio sreda ili četvrtak.
Petak je parazit koji živi na lovorikama pobranim preko ponedeljkove grbače.
A najveći pobedniknedeljne tranzicije- a to malo ko primećuje - je u stvari utorak.
On zamalo da bude ponedeljak, ali zakasnio je za samo dan.