Tokovi podzemnih voda (1.deo)

Ukratko, to je išlo ovako: prvo je Straša Lopović osnovao svoju Graund Imperiju. Počelo je sa njegovom izdavačkom kućom. Sakupio je sav raspoloživi muzički šljam u to vreme i počeo da forsira jedan novi, do sada najgori način života, koji se zasnivao na turbofolk kulturi. Pomogla mu je vodeća televizija iz tog domena, TV Pig. Okolnosti u državi takođe su nesebično doprinele daljem razvoju događaja. Počela je kurvolucija. Sve što je imalo sise i dupe želelo je da počne da ispušta zvukove (ne mogu da kažem „peva“) i tako se proslavi. Bombardovali su ljude kičom i šundom, sve dok većina nije podlegla. Upornim radom na otupljivanju oštrice uma naroda, zajedno su stekli ogromno bogatstvo i, malo po malo, izmenili kulturne i druge obrasce.

I, samo nekoliko godina kasnije, evo nas umetnika tamo gde nam je i mesto. Pod zemljom, daleko od očiju zombificiranih masa. Daleko od umova smo im ionako oduvek i bili.

Te noći sedeli smo na straži, Marko, Đorđe i ja. Ja sam, inače, aforističar. Morao sam da pobegnem u Rupu, kako se u našim krugovima popularno zvao deo kanalizacije koji smo nastanjivali. Razlog je bio jedan moj aforizam o vođi Imperije. Ali neću o tome ovom prilikom.

Zadatak ove straže bio je da osmatra kanalizacione cevi koje su dolazile sa tri strane i da blagovremeno upozori ostale na nadolazeće fekalije, kako bi oni stigli da blagovremeno premeste sve naše dragocenosti na suvo. Te dragocenosti bile su roštilj na kome smo pekli tunelske pacove, ribe i ostale neimenovane mutante koje smo hvatali i od kojih smo živeli, i jedan tranzistor preko koga smo hvatali priključak sa spoljnim svetom i pratili vesti (muzički program nikako!).

Sedeli smo tako i osmatrali svako svoju cev. Ono što nam je uvek pomagalo u dosadnim situacijama kakvih je po prirodi stvari bilo na pretek, bila je priča o prošlosti, o nekim u našim sećanjima idealizovanim vremenima kada je kultura još bila važno dete, koje država nije tako surovo odbijala od sise kao danas.

Prvi je progovorio Marko, oronuli glumac. Pod slabim svetlom lampi za slučaj opasnosti koje smo slabom strujom napajali sa improvizovane vodenice (popularno: Govnenice) nazirale su se njegove pravilne crte lica. Marko je bio lep čovek, do pre samo nekoliko godina.

- Na moje predstave krajem osamdesetih je dolazilo toliko ljudi da su oni koji bi prvi ulazili morali da izađu da bi stalo i onih pet hiljada koji su kasnili. Pozorišta su bila premala za sve koji su želeli da me vide.

Zatim se javio i Đorđe, prosedi dežmekasti pevač sa isto tako prosedom bradom, bivša zvezda nekolicine bivših država. Nikada nije bio neki magnet za žene u seksualnom smislu, čak ga je i rođena varala na sve strane. Ali, matori je umeo dobro da ih hvata na patetiku:

- Tito me je jednom zvao, hteo je da dođe na moj koncert. Ej, Tito lično! Ja mu kažem: „Druže Tito, nije problem. Dođite ako želite, ali da znate da zbog vas neće moći da uđe Leka Ranković, koji mi se ranije javio.“ I Tito, šta će, u duhu socijalizma, bratstva, jedinstva i jednakosti, sačeka sledeći koncert koji je bio tek dogodine. Takva su to vremena bila.

Došao je red i na mene. Iskreno govoreći, aforističari čak ni u starim dobrim vremenima nisu bili veliki miljenici publike. Aforističarske književne večeri okupljale su najčešće samo uži krug entuzijasta, zaluđenika, rodbine i prijatelja. Rekao sam samo: „Dalje.“

Obojica su se okrenula prema meni. Gledali su me sa nevericom. Đorđe je jedva procedio:

- Kako... kako „dalje“?

- Lepo. Nemam ništa interesantno da ispričam.

Marko se u međuvremenu povratio od iznenađenja:

- Ne može dalje. Moraš da ispričaš neku anegdotu. Takav je red.

- Ali, stvarno se nije dešavalo ništa zanimljivo. Kad vam kažem. To su bile samo promocije knjiga. I to knjiga aforizama! Jedino je valjda poezija još manje atraktivna.

- Ne zanima me! Ako nemaš ništa što se stvarno desilo, onda izmisli nešto!

Rekoh sebi: zašto da ne? Ako žele anegdotu, dobiće anegdotu. Pročistio sam grlo i počeo.

- Jednom tako, na promociji moje knjige aforizama, izbila je svađa oko toga ko je uzeo poslednji besplatni primerak. Potukli se novinari, kao da se dele sabrana dela Andrića. Jedan iz Borbe je tukao nekoga iz Blica. Baš je opravdao ime novina. Kaže, video ga je da uzima tri primerka, a ovaj se opet pravdao da je uzeo samo dva – jedan za sebe i jedan za urednika. Prosto je neverovatno kako sve odrasli ljudi umeju da se ponašaju kada misle da će ostati bez nečega besplatnog. I ja vidim da je đavo odneo šalu i kažem: „Molim vas, nemojte se tući! Možda nema više besplatnih primeraka za sve, ali zato nam je otvoreni šank na raspolaganju odmah nakon promocije. Dajte da završavamo, pa da idemo da pijemo k’o ljudi.“ I na to svi počnu da aplaudiraju. Nikada nisam dobio glasniji aplauz. Doduše, kasnije sam dobio i najveće batine u životu, kad su shvatili da sam ih lagao za otvoren šank. Eto, tako vam je to bilo u svetu aforistike.

Svi su se slatko nasmejali, pa čak i ja, iako sam dobio batine. To je ionako bilo pre mnogo godina. Mada mi neke kosti nikada nisu srasle kako treba. Više nisam bio siguran da li sam ovu priču izmislio, ili sam sve to stvarno doživeo. Iz razmišljanja me je trgao Marko, koji je povikao:

- Stiže!

Svi smo skočili, svako na svoj borbeni položaj. Govna su nailazila, preteći da nam uprljaju ono malo imovine kojom smo raspolagali u podzemlju.

(nastaviće se)