Slavobolja

Problem sa slavama – iz perspektive dragih gostiju – je u tome što ima onih koje slavi pola Srbije, dok se druga polovina preznojava pred jednačinama sa više nepoznatih ishoda. Nije lako stići na petnaest mesta i na kraju uteći, za samo dva ili u najboljem slučaju tri dana. Jer stric Pera sa porodicom stanuje u Ćićevcu, a tetka Lepa u Subotici. Tek kada stigne vreme masovnih slava shvatamo koliko je Srbija u stvari velika zemlja.

Kada sednete da isplanirate koga ćete sve posetiti u naredna dva dana, počinje slavobolja.

- Šta misliš da prvog dana ujutru odemo kod strina Rade u Niš, pa da se predveče vratimo, da bismo stigli na riblju čorbu kod kuma Perice?

- Uh, to je baš naporno, zbog vožnje. Bolje bi bilo da u Nišu noćimo.

- Ali kum Perica čorbu služi tek za večeru. Znaš da je to tradicija!

- Znam. Ostavljamo kuma Pericu za drugi dan.

- Da se ne naljute?

- Svake godine ista priča. Neko na kraju prosto mora da se naljuti. Takvi su ti ljudi. Briga njih što moraš da stigneš na sto mesta – svi misle da, ako su potrošili para kao za ispraćaj sina jedinca u vojsku i polomili se od spremanja tri dana pre slave, to automatski znači da smo mi obavezni da dođemo baš kod njih i to prvog dana!

- A da ipak smislimo neku uverljivu priču?

- Može. Reći ćemo da si ti imala težak infarkt i da smo zato morali da odložimo posetu za sutra. A ti malo sporije pričaj. Ili još bolje, uopšte nemoj da pričaš! To bi bilo najbolje.

- Vidi ga! Ja ozbiljno predlažem, a ti se zavitlavaš!

- Dobro de, smislićemo nešto. Reći ćemo da nas je auto izdao i da smo morali da čekamo majstore do sutra. Jer i oni slave.

- Eto vidiš da umeš da smisliš uverljivu priču, samo kad hoćeš.

- Ja bih radije da ne moram da smišljam ništa. Ali, šta mogu kad skoro svi koje poznajemo slave baš ovu slavu, pa moramo da kombinujemo i pravimo listu prioriteta?

- Ništa, baš ništa. Nego, daj da smislimo kako ćemo! Onda pre podne idemo do ujka Paje u Čurug, pa popodne za Niš?

- Može tako. A sutradan ujutru krećemo iz Niša i stižemo dovoljno rano u Borču, kod Mikija.

- Te tvoje kolege... baš su našli da slave istu slavu kao i moja rodbina!

- Izvini, stvarno izvini što pored deset tvojih rođaka rasutih po Srbiji kao Bajagini drugovi iz istoimene pesme moramo i kod JEDNOG mog kolege!

- Ma da. Ali to se uvek oduži. Ako se zadržimo, propustićemo riblju čorbu kod kuma Perice!

- Nećemo, stići ćemo. Javiću mu da ne sklanja čorbu sa stola dok mi ne dođemo! A ako slučajno zakasnimo, tražićemo makar da pusti nešto od Riblje čorbe. Eto. Je l' može tako?

- Jako si duhovit, znaš. Znači, onda idemo pravo iz Niša u Borču, pa onda u Zemun. To je korektno za drugi dan. A treći?

- Trećeg dana pre podne pravimo pauzu, a popodne idemo kod tvojih.

- Može! Odlično. Sve smo uklopili. JAO, čekaj, ne može, briši sve, moramo ponovo da pravimo raspored.

- Zašto?

- Zaboravila sam da sam obećala baba Jelici da ćemo prvog dana doći do nje, makar na sat-dva!

Tada počinje faza u kojoj se crtaju čiča gliše koje predstavljaju rodbinu i prijatelje koje treba posetiti, i od kojih svaki na papiru ima visinu u skladu sa svojom važnošću. Onda se te čiča gliše uklapaju u agendu u rokovniku „Jugodrvo“ iz 1989. godine, tako da se preciznije odredi satnica. Zaključak do koga se uglavnom dolazi je da postoje dve opcije: da se porodica podeli u dva tabora, što se obično odbacuje kao društveno neprihvatljivo, ili da se izmisle odlični izgovori zašto se ne stiže kod komšinice Mare i bata Bore. Pošto je ovo drugo ipak lakše, a i kreativnije, pristupa se izboru naj-izgovora za datu sezonu.

- Znači, bata Bori ćemo reći da nam je na putu do njega pukla guma i da smo tri sata čekali pomoć na putu?

- Tako je. A frizerki Mari ćemo objasniti da nam je iznenada stigao rođak iz Australije koji je izrazio želju da slavu provede u onoj vukojebini iz koje mu je pokojni otac.

- Dobro. Valjda nećemo nešto pomešati.

- Nećemo, sad ću sve ovo da prekucam i odštampam u džepnom formatu, da se preslišavamo u kolima. Gde su deca?

- Otišli su oboje kod onog malog iz prizemlja.

- Šta će tamo?

- Pa da ne smetaju, ja sam ih poslala.

- Odlično! Možda bismo mogli da iskoristimo situaciju, kad su deca već van kuće...

- Naravno, i ja sam tako mislila. Idemo prvo u sobu po onaj veliki tepih, da ga izvučemo pa ćeš dobro da ga izlupaš napolju. A ja ću dotle da poskidam zavese i da ih ubacim da se peru, a onda ti spremam iznenađenje!

- Nadam se da je ono što mislim!

- Baš to – rasturaš klimu i pereš filtere!

- Gunđ.

I tako, tri dana kasnije i petnaestak kilograma više na nivou porodice, posle samo dva do tri izvinjenja zbog neusklađenih izgovora zbog kašnjenja i/ili nedolaska, porodica najzad može da odahne i vrati se svom uobičajenom ritmu života, rada i izbegavanja rodbine i prijatelja. Slavobolja je prošla.

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.