Zid ljubavi i plača: Potresne poruke žrtava u štabu Gestapa

Nacistička policija Gestapo je po Tolu Tursku došla samo nekoliko dana pre njenog 20. rođendana. Tolu su nacisti već jednom uhapsili dve godine ranije, početkom 1942, kada su je pokupili sa varšavskih ulica i prisilili na rad u fabrici kod Kelna.

Utehu je pronašla u Loleku, mladom poljskom vojniku, takođe na prinudnom radu.

Ipak, Lolek nije bio čovek koji se mogao lako predati i ubrzo se priključio pokretu otpora. Nacisti su ubrzo saznali za njegovu grupu i Lolek je uhapšen početkom 1944. godine. U pretresu njegove imovine, Gestapo je pronašao fotografiju lepe mlade brinete, Tole.

Uhapšena je 5. maja 1944. te odvedena u posebnu Gestapovu ustanovu na periferiji Kelna. Mučena je i ispitivana o pokretu otpora, da bi na kraju bila prebačena u sedište Gestapa u Kelnu. Zatvorena je u ćeliju 4, na čijim je zidovima primetila brojne grafite. Bile su to poruke ranijih zatvorenika.

Odlučila je da učini isto. Urezala je svoje puno ime, Teofila Turska, bio je to dokaz koji bi, nakon njene smrti, svedočio da je postojala. Ipak, želela je ostaviti još nešto osim imena. Želela je podeliti i svoja osećanja.

– Lolek, zbog tvoje ljubavi sada patim ovde. Tola – napisala je.

Danas, gotovo 70 godina kasnije, njene reči se još uvek mogu videti u nekadašnjem štabu Gestapoa. Nalaze se među nekih 1.800 natpisa koji su preživeli nacističku vladavinu. Zahvaljujući vrednom radu Vernera Junga, direktora kelnskog Centra za nacističku dokumentaciju, sve ove poruke prikupljene su u knjigu „Zidovi koji govore”.

Poruke su napisane na ruskom, francuskom, nemačkom, poljskom i, povremeno, na engleskom jeziku.

Postoji hiljade priča poput Toline, koje su se odigrale ne samo u ovim ćelijama, već širom Trećeg Rajha.

Kao jedan od najvećih štabova Gestapoa u Nemačkoj zgrada u Apelhofplacu bila je svedok hiljada ubistava. U periodu od 1943. do 1944, ubistva zatvorenika dešavala su se svakodnevno.

To se još više pojačalo u novembru 1944, kada je regionalnim štabovima Gestapoa dozvoljeno da ubijaju strance bez dozvole iz Berlina. U Kelnu su postavljena prenosiva vešala na kojima se istovremeno moglo obesiti sedam osoba. Nakon pogubljenja, tela zatvorenika su bacana na lokalnu deponiju.

Kako je rat odmicao, ćelije, koje su pravljene za jednog do dva zatvorenika, počele su primate i više od 30 osoba. Dok su neki trpeli strahovita mučenja, drugi zatvorenici ostavljani su u svojim ćelijama danima, pa i sedmicama, bez ikakvog ispitivanja.

Čekanje je bio drugi oblik mučenja, koje je Gestapo često upražnjavao.

U martu 1945, Amerikanci su oslobodili Keln, a Gestapo je već ranije napustio i zgradu i grad. Jedan američki vojnik naišao je na poruke na zidovima, te dodao i svoju.

„Erl Hju. Klivlend, Ohajo. Treća oklopna divizija”, napisao je u jednoj od poslednjih poruka spomenika svim onim koji su prkosili Gestapou.

U junu 1945. još je jedan zatvorenik posetio svoju ćeliju i napisao kratko: „Preživio”.

I Tola se vratila. Nekim čudom je preživela rat, a iz Kelna je poslana u koncentracione logore u Ravensbriku i Mathauzenu, odakle je oslobođena u maju 1945. Vratila se u Poljsku, gde se udala i godinama radila kao medicinska sestra.

Keln je, prvi put nakon rata, posetila 1991, te je pronašla svoju poruku u ćeliji 4. Položila je cveće za sve one koji su stradali u ovim ćelijama.

Daily mail

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.