Novogodišnja odluka

Pokajao se što je irvasima dao slobodne dane. „E sad idi pešice, kad si meka srca, pizda ti materina!“ Problem ipak nije bilo pešačenje. Ono što ga je stvarno mučilo bio je posao. Već decenijama je radio jedno isto i sada je plaćao danak tome. Nije bio srećan. Istini za volju, bilo je lepo imati posao sa samo jednim efektivnim radnim danom u godini, plus nekoliko dana u kancelariji, za organizaciju nabavke i pravljenje logističkog plana. Ali, vremenom sve dosadi, čak i kavijar, šampanjac i ušrmkavanje ilegalnih supstanci sa tela brazilskih prostitutki, pa tako i posao Deda Mraza.

Idući tako, sam sa svojim mračnim mislima, nije čuo automobil koji mu je dolazio sa leđa. Vozač, pod dejstvom pola litra žestine prelivene preko osamsto grama prasećeg pečenja (mereno bez kostiju), nije stigao na vreme da ukoči, pa ga je dobrano zakačio retrovizorom. Nesrećni deo auto-opreme se otkotrljao deset metara dalje niz trotoar. On se uhvatio za kuk u kome je osećao zabadanje svih besplatnih noževa Teleshopa, ako pozovete i poručite odmah neverovatni set kuhinjskih naprava za koje niko ne zna čemu tačno služe.

Osim bola, kroz glavu mu je sevnula i jedna spasonosna misao. „To je to, sreća mi se najzad osmehnula!“ Iako bol nije bio toliko jak, skljokao se na trotoar, ali pažljivo, da se ne povredi dodatno.

Vozač je, uspaničen, nepropisno parkirao automobil na sred puta, zaboravivši i da uključi signalizaciju, i dotrčao do njega.

- Jeste li dobro? Nisam vas video, malo sam se naždr... mislim, nije osvetljen put i... ja sam... mnogo sam jeo, pospan sam...

- Boli... boli...

- Gde vas boli? Je l' možete da ustanete? Dajte, pomoći ću vam da se pridignete, da vas odmah vozim u bolnicu!

- Ne vredi, mislim da je kasno, već sam izgubio previše krvi. Nego, moram nešto da te zamolim...

- Recite, šta god treba! Jao, crni Milorade, crni Milorade, ubi čoveka! A lepo mi je kolega Baki rekao da ne ide kilo prasetine na prazan stomak...

- Skini ovo odelo sa mene... imam jednu želju, poslednju...

- Jao, nemojte to, molim vas! Samo TO ne! Jesam ja torel... torletantan... ali to ne mogu!

- Nije to što misliš... Skini ovo sa mene i obuci mi tvoju odeću, a ti uzmi ovu. Od noćas, ti si novi Deda Mraz!

- Ja novi Deda Mraz? Je l' to može samo tako?

- Može. Zakon o Deda Mrazovima kaže da osoba koja nehotice usmrti Deda Mraza automatski postaje novi. Mi smo ti nešto kao Fantomi. Jesi li čitao taj strip?

- Nisam. Kao mali, stalno sam pisao Deda Mrazu da mi donese stripove za Novu godinu, ali donosio mi je samo neke knjige. Zato sam postao naučnik, ali iz dubine duše prezirem svoj posao.

- Jebi ga, bila je kriza, a i tvoj ćale me je stalno terao. Bog mi je svedok da sam pokušao da ti isporučim stripove. Čak sam ih jedne godine sakrio u dvorištu, ali ker vam se ispišao na njih pa ih je tvoja majka bacila. Probao sam da ga oteram, ali bio je baš zajeban, pocepao mi je kaput, evo vidiš ovaj štep ovde? Patuljci su se baš naradili da ispadne ovako dobro, kao neki ukras. Eto, ovo je tvoje srećno veče – menjaš posao. A i ja heheh... ovaj, a i ja ću se bar odmoriti. Jao, kako boli, svih mi praporaca!

- Ne mogu da verujem!

- Pusti sad to, bolje požuri, neću još dugo. Nije lako svući odeću sa ukrućenog leša. Nije važno kako znam. Uzmi svoju novu uniformu! U džepu ti je mapa sa koordinatama novog radnog mesta. Snaći ćeš se valjda već nekako. I pazi... nikako ne uzimaj najjeftinije igračke od Kineza. Samo drugu klasu! One najjeftinije hoće da eksplodiraju deci u rukama, a nema tih para koje mogu da plate sreću u dečijim očima. A tek same oči, ne bi verovao koliko koštaju te operacije...

Automobil se nesigurno truckao dalje niz put, a on je polako ustao, otresao pikavce sa svog novog sivog kaputa i zadovoljno promumlao sebi u bradu koju će obrijati koliko sutra:

- E, što ima naivčina! Ipak je ovo bilo moje srećno veče. Od sutra, samo lake ženske, zezanje i kafane. Neću se trezniti do iduće Nove. A za Novu ću da se razbijem od alkohola, može mi se, ne radim.