Dačić: Spreman sam da svoju karijeru stavim na kocku!

Foto: Milan Obradović / Beta

Neke stvari su moguće samo u Srbiji. Zbunjuje me to, ponekada, ali sam se, opet, i navikao.

Istorija nam je takva. Pobedili smo u Prvom svetskom ratu, ali nam je Srbija bila mala. Pa smo napravili nešto, kao, veće. I dan, danas to plaćamo.

Danas, imamo ogromnu većinu u parlamentu, vlada je postigla gotovo neverovatan uspeh, a pričamo o izborima?

Veliko nam je malo, pobede su nam nedovoljne, uspeh nam je nebitan...

Pobednički tim, kao da neko, namerno, hoće da rasturi. I to baš posle prvog trofeja. Usred priprema za još veće utakmice.

Nemamo institucije, partije su moćnije od građana

A posao? Ko i kada će da ga radi? Šta sa reformama, šta sa zapošljavanjem, privredom, investicijama, kulturom...šta, pre svega, sa stvaranjem normalne, pristojne i uređene Srbije?

Ovoj zemlji jako mnogo toga fali. Nalazimo se u čudnoj fazi preddruštva, u prvobitnoj akumulaciji demokratije.

Nemamo institucije, sistem, jasna pravila. Partije su moćnije od građana, tajkuni su isprepletani sa političarima, pravosudjem, mediji sprovode istrage...

I, kada smo pravili ovo vladu, jasno smo rekli - prioritet nam je da prestanemo da lažemo, i sebe i druge, da povrstimo međunarodni ugled, da Srbiju očistimo i uredimo.

Da dovedemo Evropu ovde, kod nas.

Prošle godine, stavili smo svoje karijere na kocku i krenuli u taj posao. Brisel, Tači, Ešton. Rezultat - dobili smo datum za početak pregovora. Uspeh koji su sanjale generacije. I, ono, klasično srpsko. Potreba da se omalovaži, zaboravi i skrajne.

Kao pre stotinak godina. Kada, 21. januara, odemo na prvu međuvladinu konferenciju, šta ćemo da kažemo?

Izvinite, ova vlada koja je stigla do ovde, sada će malo da stane, pa će onda da vam dodje nova vlada. A zašto, nemojte ni da nas pitate.

To što treba da radimo, i za šta smo dobili vaše poverenje, i podršku, sada će da radi neko drugi. No, može i tako.

Ali, onda treba to otvoreno i da kažemo. Najgore je svakako ovo nedefinisano stanje.
U njemu ne radimo ono što nam je posao. Bavimo se pričama, maštom i projektovanjem sopstvenih želja.

Posao kojim, po pravilu, treba da se bave novinari i analitičari. Političari, na to nemaju pravo. Političari odlučuju. I preuzimaju odgovornost.

Dakle, oni na najprostiji mogući način kažu - idemo na izbore, ili ne idemo na izbore.
I tu priča prestaje. Počinje posao, ovaj put izborni.

Lično, uvek ću da mislim da ova zemlja ima i pametnija posla, ali, političar sam, i naravno da ću na izbore da idem.

Srbija ima sve manje vremena

Nisam ja došao na vlast zbog vlasti, nego zbog posla, i uvek sam spreman da proverim kako sam taj posao radio. Imam, drugim rečima, s čim na izbore.

Opet, spreman sam, ponovo i na rizik. I na stavljanje sopstvene karijere na kocku. Ovaj put, zbog reformi, sistema, institucija. Zbog konačnog uređenja Srbije.

To je, za mene, isto toliko veliko, važno i opasno, kao što je bio prvi prošlogodišnji odlazak u Brisel. I svestan sam da, ako u tom poslu ne uspemo, svakako nemam šta da radim na mestu premijera.

No, to me neće sprečiti da ga radim i da probam, probamo, da ga uspešno završimo.
Na kraju, moje je mišljenje da za izbore uvek ima vremena, a da je za Srbiju vremena sve manje.

Čeka nas veliki posao, i zato je Vučić u pravu kada kada kaže da tim koji dobija utakmice, ne treba menjati.

Naše novine, nadlanu.com