ZAVERA ILI NE: Pola veka nas vodio Titov polubrat

Tita jednom vidimo kao austrijskog grofa, drugi put kao poljskog plemića, treći put kao poznavaoca filozofije koji sa lakoćom čita Imanuela Kanta.

Zagovornici ovih teorija sviranje klavira, vešto plesanje, mačevalačko umeće ili poznavanje šaha nikako ne dovode u vezu sa proleterskom mladošću Josipa Broza.

Medicinske proteze
Zbog toga neki teoretičari zavera tvrde da Tito kojeg poznajemo zapravo nije bio Josip Broz, rođen u Kumrovcu 1892., već njegov godinu dana stariji polubrat. Naime, Brozova majka Marija Javeršek, koja je bila Slovenka iz Podsreda, radila je u Beču kao služavka kod bogatog poljskog Jevrejina Samuela Majera, inače vlasnika fabrike medicinskih proteza. Iz njihove ljubavne veze 7. maja 1891. rodio se sin Jošua (Franc) Ambroz Majer.

Zahvaljujući svom poreklu, Jošua je odrastao u carskom Beču i školovao se u najboljim školama na bečkom nemačkom jeziku. Završio je muzičku školu kao odličan pijanista i najbolji izvođač Verdija i Šopena u svom razredu. O njegovom talentu kasnije je svedočila Zinka Kunc koja je govorila da je Tito pratio njeno pevanje na klaviru.

Školovanje je nastavio na Austrijskoj carskoj vojnoj akademiji u Pečuhu (Mađarska) i to u istom razredu kao i budući vođa Trećeg Rajha Adolf Hitler.

Marija Javeršek u međuvremenu se vratila suprugu u Kumrovec. Pravi Josip Broz rodio se 21. maja 1892. Bio je dete Marije i Franje Broza, seoskog radnika iz Kumrovca.

Josip je bio dečak manjeg uzrasta i umerenih intelektualnih mogućnosti, pa je nakon četvorogodišnje škole otišao u Sisak da uči bravarski zanat. Jedan od njegovih tadašnjiih kolega, Niko Ivšić, tvrdio je da je Broz izgubio prst na mašini. Posle rata 1945. kad je Tito došao u Sisak, Ivšić se pred svedocima rukovao sa njim i rekao: "Ti nisi Josip Broz", jer je Tito s kojim se rukovao imao sve prste.

Posle toga, OZN-a je Ivšića mučila i na kraju ubila.

Josip Broz mobilisan je 1914. u austro-ugarsku vojsku i iste godine je poginuo. Tu se, navodno, završava njegov put.

Njegov identitet tada, navodno, preuzima njegov polubrat iz komunističkog podzemlja, Jošua Ambroz Majer koji menja ime u Josip Broz Tito. On je taj koji je 1914. u Budimpešti osvojio srebrnu medalju na prvenstvu austro-ugarske vojske u mačevanju, a ne pravi Josip Broz.

Majer, koji je tada već bio Tito, takođe je mobilisan u austro-ugarsku vojsku i poslat na Istočni front, gde ga Rusi, nakon ranjavanja, zarobljavaju u Bukovini 1915. godine. Proveo je 13 meseci u zarobljeništvu, a tokom tog vremena dobro je naučio ruski. Uspeo je da pobegne 1917. posle čega se pridružuje Internacionalnoj crvenoj armiji u Omsku, gde je bio više meseci, ali bez borbe.

Venčao se s Ruskinjom Pelagijom (Pelkom) Belousovom. S njom se 1920. vraća u Kraljevinu Jugoslaviju gde pristupa Jugoslovenskoj Komunističkoj Partiji i počinje da radi kao treći sabornik te stranke u jugoslavenskom saboru. Kralj 1921. zabranjuje tu stranku i Tito radi kao ilegalac u podzemlju.

Godine 1934. pristupa Centralnom Komitetu Komunista Jugoslavije, a 1935. se ponovno vraća u Rusiju gde počinje svoje aktivnosti u Kominterni. Od Ruskinje se razveo 1936.

Kao rođeni Bečanin, Tito nikad nije naučio da ispravno govori ni srpski, niti hrvatski jezik. Njegov govor zapravo je bio mešavina poljskog, slovenskog i ruskog sa pokojom rečju iz srpskog jezika. Kada je nakon Drugog svetskog rata došao u svoj 'rodni' Kumrovec niko od komšija i prijatelja nije ga prepoznao, ali su se bojali da kažu bilo šta.

Tito je umro u Ljubljani 6. maja 1980. godine. Neki svedoci pričaju da je, dok je ležao u bolnici, buncao na nemačkom sa bečkim naglaskom.

Međutim, postoji i jedan problem sa ovim teorijama. Nekoliko rođaka i poznanika, posle Drugog svetskog rata, potvrdilo je pravi Brozov identitet, dok je sve navedene veštine imao prilike da usavrši u austrougarskoj vojsci, gde je bio sportski prvak.

"Bajke o Titu" je naziv poglavlja knjige "Jovanka - žena koja je previše znala" u kojem su opisane sve poznate teorije zavere. Tamo su opisane oprečne informacije o Titovim borbama u Španiji prema kojoj se tvrdi da je njegov polubrat Franz Ambroz preuzeo njegov identitet.

Njegove kolege i drugovi iz partije na sudu Kraljevine Jugoslavije neočekivano su priznali da je član masonerije. U korist te teorije spominjali su njegove odlične odnose sa Vinstonom Čerčilom, pa čak i to da je njegov vanbračni sin?!

Ta masonska teorija se često isticala zbog Titovih uspeha sa Nesvrstanima i neverovatno dobrih spoljno-političkih uspeha što bez masonerije nikad ne bi mogao da ostvari. Često se ističe da je njegovu sahranu posetilo najviše najvažnijih svetskih državnika što je još jedan dokaz da Josip Broz Tito - nije onaj radnik i komunista za kojeg se izdavao.

"Jugoslovenski svemirski program Tito je navodno prodao Amerikancima", tvrdi Žiga Virca, slovenski režiser dokumentarnog filma "Houston we have a problem".

Tito je navodno u vojnoj bazi Željava izgradio najveći podzemni svemirski centar u Evropi nazvan "Objekt 505".

Dok su nagađanja o 'pravom' i 'lažnom' Titu čaršijska, problematizacija Brozovog odnosa sa Rusima je ozbiljno i kompleksno pitanje. Pojedini kritičari veruju da je Tito u Moskvi prodao dušu đavolu. Prvi kontakti Tita i Kominterne započeli su još 1928. godine, kada je Broz u Zagrebu pobedio frkacije, desnu i levu, namećući komunistima monolitnost i jedinstvo - osobine koje su iz centrale izgledale jako važne.

Tito je potom uživao trajnu naklonost moskovske središnjice, a njegov strašni oprez - nikad, do kraja života, nikom nije verovao - pomogao mu je i da preživi 'olovne godine'. Tito je 1938. u Moskvi prevodio slavnu Iistoriju SKP-a, jedva se spasivši od optužbi da je trockista - za šta je u to doba letela glava. Od honorara za knjigu kupio je briljantni prsten, koj nije skidao do kraja života.

Neistomišljenici i u tom detalju vide dokaz da je bio neobuzdani bonvivan, koji je i usred pakla mislio samo na užitke. Zaista, u nekoliko se knjiga tvrdi da je Tito svoje najteže godine, one od 1935. do 1938., provedene u Moskvi, preživeo cinkareći partijske drugove NKVD-u.

Bio je to period masovnog revolucionarnog terora, ona faza koju je Pijer Vikturnien, žirondinac, predvideo još u vreme Robespjera, Fušea, Marata i Sent Justa - kad je rekao da je 'revolucija kao Saturn, proždire svoju rođenu decu'.

Deca revolucije u Moskvi su tih godina stradala masovno. Staljin je sprovodio najmasovniju čistku u istoriji Partije. Ambiciozne petoletke, prisilna, munjevita industrijalizacija zaostale poljoprivredne zemlje, spoljne opasnosti i leva opozicija - Trocki koji je Staljinu pretio nepostojećom vojskom sledbenika, ali je paranoidni Gruzin sve te tigrove od papira shvatao vrlo ozbiljno - razbuktale su paranoju generalnog sekretara do krajnjih granica, pa je nastojao da u korenu uguši svaku opoziciju.

Zbog toga je u naletima hapsio, streljao ili slao u Gulag sve koji su bili ili su mogli da postanu tačke otpora. Među najistaknutijim optuženicima poznat je Višinski - bivši menjševik, dakle i sam čovek sa mrljom u biografiji.

Ljudi koji nikada nisu videli Japanca priznavali su da su japanski špijuni, mnogi su stradali kao agenti Gestapoa, itd.

Svet nije razumeo smisao tih procesa, ali on je imao čeličnu logiku. Priznanjima da su izdajnici, britanski ili japanski špijuni, trockisti ili nacisti, poraženi komunisti nisu imali više nikakve šanse da postanu žrtve, ili ljudi iza kojih će se svrstavati opozicija. Uklonivši tako njih, Staljin je eliminisao vojsku mogućih protivnika.

Kada su Nemci 1941. došli na 15 km od Kremlja, Staljina više nije imao ko da sruši...

Tito - agent NKVD
Josip Broz Tito je u Moskvu, na svoju nesreću, došao na vrhuncu tih procesa, kakve istorija do tada nije videla. Svaki član partije je imao dosije, sa biografijom, karakteristikama, vrlinama i manama. Ti dosijei su mogli da budu sudbonosni i za mnoge su zaista i bili.

Za svoje drugove iz Jugoslavije, Tito je pisao karakteristike. Sve nacionalne komunističke partije su morale da budu poslušne Moskvi, a instrumenti disciplinovanja svuda su bili isti - dosijei, usponi, padovi, kazne, Gulag ili streljanje.

Pero Simić, beogradski istoričar-amater, najistaknutiji predstavnik ove struje, tvrdi da je Josip Broz preživeo 'olovne godine' smišljeno pišući denuncijantske dosijee svojih saboraca, komunista, koji su nakon toga streljani.

U čistkama je Staljin sklonio skoro sve hrvatske komuniste (Kamilo Horvatin, braća Đuka i Štef Cvijić i drugi). Miroslav Krleža prilično je rano pronikao u suštinu staljinskih procesa, dok je Tito o tom razdoblju svog život uvek govorio malo i sa neprijatnošću.

Simić tvrdi da je ta neprijatnost bila samo izraz nečiste savesti. Osim dodvoravanja Staljinu i čuvanja glave, Tito je, misli on, tako uklanjao konkurenciju. Međutim, među likvidiranima je bilo i mnoštvo njegovih prijatelja i saradnika.

"Nepune tri godine posle Titovog 'razgovora' sa (NKVD-ovcima) Jakubovičem i Špinerom, februara 1938., Kamilo Horvatin je uhapšen u Moskvi i ubrzo osuđen na smrt", piše Simić. "Tog 4. marta 1935., osamdesetak dana pre nego što će agenti NKVD-a u Kominterni odlučiti da on 'zaslužuje (njihovo) poverenje', Tito je izaslanicima Staljinove policije u Kominterni u poverenju govorio i o Vladimiru Ćopiću i Ivanu Gržetiću...".

Dr. Silvin Eiletz, autor knjige 'Titove tajanstvene godine u Moskvi' ide i korak dalje. On tvrdi da je Tito radio za rusku obaveštajnu službu. Na pitanje jedne novinarke da li ima bilo kakav dokument koji dokazuje da je Tito bio agent sovjetske tajne policije NKVD, dr. Eiletz odgovara:

"Ne, to ja u knjizi i ne kažem, ja kažem da je 'tovariš Valter' radio za NKVD". On, dakle, hoće da kaež da je Josip Broz bio profesionalni NKVD-ovac.

Ruski istoričar Nikita Viktorovič Bondarev tvrdi, međutim, da za teze o Titu kao doušniku ili radniku NKVD-a ne postoje nikakvi dokazi.

"Do sada nije pronađen nikakav dokaz za tvrdnje da je Tito bio radnik ili saradnik zloglasne sovjetske tajne službe NKVD", kaže on.

"Znamo da je Tito učestvovao u radu na Sedmom kongresu Kominterne i da je čak i nominovan za Izvršni odbor Kominterne. Ali, to je praktično sve. Iako smo detaljnije istražili ovo razdoblje, možemo da nađemo sve više i više praznih mesta. Nejasnoće tog razdoblja predstavljaju izvrstan temelj za neodoljivu potpalu fantazije", rekao je Bondarev.

Nepoznavanje sovetskog sigurnosno - obaveštajnog sistema tog razdoblja mnoge autore knjiga o Titu navelo je na greške.

"Tako, na primer, Pero Simić smatra da su profili drugova iz partije, koje je Tito pisao za Kadrovsko odeljenje Kominterne, krunski dokaz da je Josip Broz Tito bio radnik NKVD", kaže Bondarev pa dodaje:

"U stvari, vrlo mali broj je stranih komunista koji su sarađivali sa Kadrovskim odeljenjem, pa posle prešli da rade u INO OGPU ili u Obaveštajnu upravu RKKA. Uz to, oni su iz konspirativnih razloga gubili članstvo u svojoj partiji i prestajali da budu državljani svoje zemlje…"

Simić, nastavlja on, bez ograničenja koristi sledeće formule:

"Tito je veći staljinista od samog Staljina jer je bolje od Staljina savladao metode terora i zastrašivanja."

"Izričito pristran odnos autora prema glavnom junaku istraživanja predstavlja problem, ali ne zbog toga što dovodi do ovakvih nenaučnih izjava. Problem je u tome što takav odnos unapred zadaje ton i nameće zaključke", kaže Bondarev ističući da su arhivski materijali koje Simić navodi verodostojni.

Pravi, centralni Brozov dosije zvanično još nije pronađen. Bondarev tvrdi da su sovjetske vlasti o tako ozbiljnim državnicima poput Tita na jednom mestu imali glavni dosije, ali on nije dostupan javnosti. To znači da su sve opcije ipak još otvorene.

Smrtni neprijatelj
Moguća su razna iznenađenja, ali teško je očekivati neka radikalna. Tito je, naime, bio neko vreme smrtni neprijatelj Moskve pa bi Staljin verovatno iskoristio takve podatke o Titu da ih je imao. Da je Tito bio NKVD-ovac, Staljin je mogao to da objavi u bilo kom zapadnom listu u kojem je imao svoje ljude. Ipak, takav potez nije zabeležen.

To međutim ne znači da Tito nije bio ruski čovek. Čini se da je bivši jugoslovenski predsednik do kraja života, uprkos pokretu nesvrstanosti, jednim okom uvek gledao na Moskvu. Ipak, drugim je uvek namigivao Amerikancima i Zapadu. Kada mu je gradonačelnik jednog nemačkog grada priredio gozbu, upitao ga je šta bi se dogodilo sa Titom da je nakon svoje nemačke epizode otišao u Ameriku, kako je planirao.

"Bio bih najveći kapitalista", rekao je Tito.

To pokazuje da nije bio nimalo dogmatičan - da, bio je ruski čovek, više ili manje, ali je domovina njemu ipak bila tamo gde je dobro.

Izvor: Avaz.ba