Zašto u bogatim zemljama decu teraju u šumu?
Deca o svetu uče na licu mesta, jedno od drugog i iz sopstvenog iskustva. Iako začet u Danskoj, ovaj koncept vrtića omiljen je u Nemačkoj, gde ih je otvoreno više od 1.500, a sve su popularniji u Južnoj Koreji i Japanu, kao odgovor na rigidno obrazovanje, stroge norme i stres u high-tech društvu.
Zamislite svog trogodišnjeg mališana kako celi dan juri šumom na minus nekoliko stepeni, penje se po drveću, čeprka po lišću, lovi puževe i bube, igra se vatrom i prstićima zaprljanim od zemlje jede užinu. Ili ga, u strahu da se ne prehladi, ne dobije upalu uha, ne opeče, ne zarazi ili ne slomi ruku, radije prepuštate sigurnosti toplog dečijeg vrtića, gde će šumu i vatru gledati u slikovnicama.
Šumski dečiji vrtić kao pedagoška alternativa
U poslednje vreme nemački se urbani roditelji, poput onih u Karovu, delu okruga Pankov na rubu Berlina, sve češće odlučuju za prvu varijantu. Ne želeći odgajati decu pod staklenim zvonom i želeći da ih pomere od računara i malog ekrana, šalju ih u tzv. 'šumski dečiji vrtić'.
'Dopustite da vam priroda bude učiteljica', govorio je engleski romantični pesnik, a Nemci ga shvataju bukvalno. 'Šumska' pedagoška ustanova za najmlađe u Karovu jedan je od 1.500 vrtića (samo ih je u Bavarskoj 200), koji su se u poslednjih dvadeset godina raširili tom zemljom, kao ozbiljna alternativa tradicionalnim. Naravno, to vredi za područja sa šumskom okolinom, ali tamo gde je nema, pojam podrazumijeva i vrtiće na livadama ili obalama mora.
U hladno zimsko jutro u Karovu tako grupa klinaca, starosti od dve i po do šest godina, sedi uz vatru ispod zimskih krošnji, igrajući igrice i pevajući. Svako malo netko ubaci grančicu i štapom promeša žar, kupljenih igračaka nema, nego ih prave sami od onoga što nađu u prirodi, a nakon užine obilaze ponije, kokice i srne. Dozvoljeno je penjanje po stablima, visoko koliko ko želi, a tete pomažu pri silaženju. Zbog toga su - tvrde pedagozi – deca opreznija i oslanjaju se na sebe same, a pad se obično dogodi kada su u blizini roditelji, jer se vode po onoj 'tata je tu da me spasi'. Premda je temperatura i desetak stepeni ispod nule, vaspitačice ne brinu, jer im roditelji obuku nekoliko slojeva odeće. U vrtiću bez krova i zidova, program se odvija na otvorenom bez obzira na sneg, kišu, hladnoću i toplotu, a u zatvoreno se sklanjaju samo u slučaju nevremena.
Izvor: tportal.hr