Istorija za ponos: Naša elektrika u korak sa svetom

Godišnjica se vezuje za dan kada je u Srbiji počela da radi prva javna elektrana – bila je to termoelektrana na Dorćolu, u Beogradu. Elektrika proizvedena u njoj korišćena je noću za osvetljavanje ulica i domova građana, a danju za pokretanje retkih fabričkih mašina.

- Elektrika će za kratko vreme kod nas postati potreba, a mi svi treba da težimo za tim da elektrika pored leba i vode postane svakodnevna potreba, i to kako za varošanina, tako i za najsiromašnijeg seljaka našeg. Ona će i kod nas ući u kuće, kao što će zauzeti prvo mesto u fabrici i na njivi - ovim rečima je profesor Đorđe Stanojević završio jedno od svojih mnogih predavanja propagirajući nadmoć električnog osvetljenja nad gasnim.

Stanojević se često naziva i pionirom elektrifikacije Srbije, jer je njegovom zaslugom počela da radi prva javna elektrana u Srbiji, a Beograd postao prvi grad čije su ulice bile osvetljene sijalicama i električnim lučnim lampama, takozvanim bogen-lampama.

U to vreme, s kraja 19. veka, uslov ubrzanog razvoja i prerastanja iz slabo razvijene poljoprivredne u zanatsko-industrijsku Srbiju, bila je električna energija. Na potrebi prvih tkačnica, mlinova, strugara, na prvom beogradskom tramvaju – Srbija je hvatala korak sa Evropom.

Opštem razvoju zemlje doprinela je i izgradnja železničke pruge Beograd – Niš, 1884. godine. Hroničari tog doba zapisali su da se na toj relaciji ponekad putovalo i po tri dana i tri noći, a neuki narod ispevao je železničkoj kompoziciji pesmu „Ide šporet, vuče šifonjeri!“.

Ubrzo nakon izgradnje termoelektrane u Beogradu, na molbu nekolicine užičkih poslovnih ljudi, Đorđe Stanojević podstakao je izgradnju hidroelektrane u Užicu, i to na principima Teslinih polifaznih struja. Bilo je to 1900, samo četiri godine nakon početka rada elektrane na Nijagari.
Podstaknuti ovim primerima, više gradova i varoši širom Srbije započelo je uvođenje elektrike: Leskovac (1904), Šabac (1906), Niš (1908), Zaječar (1909), Ivanjica (1911) i Veliko Gradište (1914).

U Vojvodini je elektrifikacija do 1914. godine bila mnogo intenzivnija u odnosu na Srbiju. Električnom svetlošću bili su obasjani svi veći gradovi: Veliki Bečkerek, Senta, Subotica, Vršac, Sombor, Kikinda, Novi Sad... Na Kosovu i Metohiji prva elektrana i prvo električno osvetljenje pojavilo se tek 1922. godine, i to u Uroševcu.

Prvi elektrosistem u Srbiji
U vreme između dva svetska rata, i u doba velike svetske ekonomske krize, na području centralne Srbije poslovalo je preduzeće „Elektro-Makiš“, koje je započelo proizvodnju električne energije iz ogromnih količina strugotine preteklih sa strugare u Makišu. Danas neverovatno zvuče podaci o izuzetnom poslovanju preduzeća: posle 1930. godine ono je otkupilo rudnike Baroševac i Junkovac, izgradilo termoelektranu u Vreocima i razvilo električnu mrežu između Šapca, Kragujevca, Čačka, Jagodine, Valjeva, Kraljeva...

Kada je prosečna cena električne energije u Srbiji bila 3,16 dinara po kWh, dotle je njena cena na području „Elektro-Makiša“ iznosila 0,84 dinara! I još jedan pokazatelj dobrog poslovanja: prvi mašinista u elektrani u Vreocima imao je platu od 7.500 dinara, a državni službenik u rangu načelnika ministarstva – 5.300 dinara.

U ovom periodu radila je i tada najveća elektrana na Balkanu „Snaga i svetlost“. Nalazila se na dunavskom keju u Beogradu, a snabdevala se pomoću velikog krana, ugljem kojeg su rekom dovozile barže.

Velika posleratna obnova
I ono malo predratnih elektroenergetskih objekata u Srbiji, tokom Drugog svetskog rata desetkovano je ili potpuno uništeno. Oslabljenoj i razrušenoj Srbiji električna energija bila je preko potrebna. Odmah se krenulo u obnovu i izgradnju, a već 2. juna 1945. godine osnovano je Električno preduzeće i za njegovog prvog direktora postavljen inženjer Jova Janković.

„Bio je to period neviđnog entuzijazma i probuđenog narodnog neimarstva. Objekti su nastajali krpljenjem jednog od više demontiranih, mreža je povezivana običnom gvozdenom žicom, sagorevalo se u radu od jutra do sutra, gubili životni na gradilištima“, zabeleženo je.

O tom vremenu najbolje govori podatak da je u prvoj posleratnoj godini obnovljeno sve što je porušeno tokom rata, a 1946. godine nadmašena je proizvodnja iz 1939. za čitavih 14 odsto!
U prvoj poratnoj deceniji izgrađeno je petnaestak novih elektrana: hidroelektrane „Sokolovica“, Sokolja“, „Seljašnica“ i termoelektrane „Mali i Veliki Kostolac“. Godine 1954. i 1955. posebno su važne, jer su tada počele da rade „Vrla II“, „Zvornik“, „Ovčar Banja“, „Međuvršje“ i „Vrla I“. Istovremeno, unificirani su naponski nivoi u distributivnoj mreži – sa čak 16 prešlo se na tri: 35, 10 i 0,4 kV. A 1952. godine, otvaranjem „Polja A”, započeo je veliki proizvodni zamah u proizvodnji uglja na Površinskom kopu „Kolubara“. Pomenimo i da je danas najstarija aktivna termoelektrana u sistemu Elektroprivrede Srbije termoelektrana „Kolubara A“. Počela je da radi 1956. godine.

U organizacionom smislu, 1955. godine dolazi do promena: obrazovani su Zajednica elektroprivrednih preduzeća Srbije (ZEPS) i Jugoslavije (JUGEL). Prvi direktor ZEPS-a bio je Bogoljub Urošević Crni.

Izgradnja oslonaca srpske elektroprivrede
Desetak godina kasnije (1965) sprovedene su još veće organizacione promene, kada je obrazovano Združeno elektroprivredno preduzeće Srbije (ZEPS). Godine koje su usledile bile su obeležene novim poletom i entuzijazmom, a sve je rezultiralo izgradnjom giganata elektroprivrede Srbije: hidroelektrana „Đerdap“ i „Bajina Bašta“ i termoelektrane „Nikola Tesla“.

U izgradi hidroelektrane „Đerdap 1“ učestvovalo je oko 8.000 radnika iz Srbije, preseljeno je oko 8.500 stanovnika i šest naselja, a razdaljina koja se ranije prelazila za tri dana, sada je savladavana za 24 sata. Izgradnja naše najveće hidroelektrane počela je 1964, a prvi agregat pušten je u pogon 1970. godine.

Najveća termoelektrana u Srbiji, TENT A, najveći je i pojedinačni proizvođač električne energije u našem sistemu. Prvi blok počeo je da radi 1970. godine. Dve najveće energetske jedinice u Srbiji, od po 620 MW, u pogonu su u TENT B od 1983/85 godine.

Posebno je važan razvoj naših površinskih kopova, bez čijeg lignita ne bi bilo moguće ni napraviti 70 odsto struje u Srbiji, koliko se danas proizvodi u našim termoelektranama koje rade na kolubarski i kostolački ugalj.

Sanja Roslavcev