Četvrt veka od masakra na Tjenanmenu

U blizini Trga na svakih 50 metara parkirana su policijska i vatrogasna vozila i vozila hitne pomoći. Pre ulaska na Tjenanmen, prolaznici moraju da policiji pokažu dokumenta, prođu kroz kontrolna vrata i da otvore svoje torbe. Novinarima je rečeno da napuste to područje zbog uobičajene ceremonije podizanja zastave.

Hiljade mladih ljudi, pre svega studenata, izašlo je u junu 1989. na ulice Pekinga zahtevajući reforme, ali se njihov protest završio nezapamćenim krvoprolićem.

Kineske vlasti krenule su 4. juna tenkovima na narod, koji je oko 40 dana mirno protestovao i tražio demokratizaciju zemlje.

Obrazloženje je bilo da su studenti želeli kontrarevoluciju. Prema zvaničnim podacima, 4. juna je poginulo 300 ljudi, a 7.000 je povređeno, ali većina svetskih medija je izveštavala da je stradalo više hiljada, uglavnom mladih.

Policija u Pekingu je i ove godine pojačala bezbednost, kontrole i patrole. Preventivno su privedeni i disidenti i aktivisti za ljudska prava.

Takvo ponašanje vlasti je uobičajeno, jer sećanje na taj dan država pokušava da zabrani. Već godinama aktivisti pokušavaju da protestuju na čuvenom trgu i svake godine ponavlja se ista priča. Ali, oni ne odustaju, i ove godine je organizacija "Povratak na Tjenamnen" spremna za obeležavanje sećanja na taj dan.

Međutim, ove godine vlasti su pooštrile kontrolu, pre svega na internetu, a pretraživač Gugl i gmail juče nisu bili u funkciji. Internet je takođe bio sporiji, a na kineskom blogu Vejbo cenzurisani su termini "Tjenanmen", "4. jun" i "35. maj" koji se simbolički upotrebljava za ovaj dan. Peking je zabranio Fejsbuk, Tviter, Jutjub. Uprkos apelima iz celog sveta da se kineske vlasti suoče sa prošlošću i revidiraju čitav slučaj, uprkos kritikama u vezi za zabranama obeležavanja sećanja na taj dan i stradale, Peking ni 2014. ne menja svoj odnos prema svemu tome.

Protest studenata započeo je 15. aprila 1989. godine, kada je u Pekingu od srčanog udara preminuo Hu Jaobang, koji je bio generalni sekretar Komunističke partije Kine od 1981. do 1987. Hu Jaobang se zalagao za umerene političke reforme, ali je pod pritiskom tradicionalnih, tvrdih krugova u partiji morao da posustane. On je napustio mesto generalnog sekretara KP, ali je ostao, do smrti, 1989. član Politbiroa.

Iz studentskog naselja Bejda u glavnom gradu Kine, nakon vesti o njegovoj smrti, brojni studenti su krenuli u protest. Oni su se preselili u centar Pekinga, napravili improvizovane šatore, i mirnim otporom iskazivali neslaganje sa sistemom. Naišli su na simpatije brojnih stanovnika Pekinga, koji im se pridružuju. S razvojem situacije, mnogi istomišljenici iz drugih delova Kine pristižu da učestvuju i pruže podršku novim idejama. Zapadni mediji izveštavali su da je pristizalo na desetine, a neki su čak govorili i o stotinama hiljada ljudi.

Studenti su od samog početka organizovali svoje rukovodstvo, a ubrzo ističu i svoje zahteve: slobodu govora, slobodu štampe, više demokratije, kraj korupcije među zvaničnicima... Tražili su sastanak sa premijerom, ali se on oglušio o njihove želje, i studenti započinju štrajk glađu, koji je trajao sedam dana.

Vlasti shvataju da situacija postaje ozbiljna, a visoki zvaničnici partije obilaze studente i traže da se povuku s trga. Oni to odbijaju. Vlast 20.maja zavodi vanredno stanje u nekim delovima grada.

Već 2. juna uveče, vojska je polako počela da pristiže u grad. Sledećeg dana je kineski premijer Li Peng objavio da će država preduzeti mere protiv kontrarevolucionarne pobune.

Ni ceo dan nakon toga, 4. juna, desio se neviđeni zločin - tenkovi su ušli na trg, a vojnici u punoj ratnoj spremi pucali su na goloruk narod. Iako je gradonačelnik Pekinga apelovao na ljude da ne izlaze iz kuća tog dana, veliki broj ljudi se uputio ka trgu. Vojska je veliki broj civila ubila usput, ka Tjenanmenu, a mnogo mladih je stradalo na samom trgu. Hitne službe nisu mogle da priđu.

Tačan broj mrtvih ne zna se ni danas, a Tjenanmenske majke svake godine šalju pisma i peticije vlastima, tražeći istinu.

Izvor: B92