Istorijat borbe protiv plastičnih kesa

Širom sveta se godišnje upotrebi trilion jednokratnih plastičnih kesa, iliti 2 miliona svakog minuta. Plastične kese se proizvode od prirodnog gasa ili nafte bez kojih svet polako ali sigurno ostaje, a koristimo ih ponekad samo nekoliko minuta. U prirodi ostaju stotinama godina, cepkajući se na sitne komade, ali nikad ne nestaju u potpunosti.

Plastika, materijal koji je u isto vreme čudo i prokletstvo, i pogotovo plastična kesa sa sobom nose pečat simbola potrošačke kulture koji iza sebe ostavlja planine otpada. Obzirom na današnju svest o problemu plastičnih kesa, mnoge zajednice širom sveta pokušavaju da se oslobode ove zavisnosti primenjivanjem zabrana kesa ili njihovim naplaćivanjem.

Najstarija taksa na kese iz 1993.godine potiče iz Danske, kada su proizvođači plaćali taksu na težinu kese. Prodavnice su mogle da se odluče da li će da naplate kese ili će trošak da uračunaju u cenu proizvoda. Početni efekat je bio impresivnih 60% smanjenja u korišćenju plastičnih kesa.

Jedna od najpoznatijih donetih mera u vezi kesa je irska nacionalna taksa na kese, usvojena 2002. Prvo se naplaćivalo 15 evrocenti direktno od kupaca, a rezultat toga je smanjenje korišćenja kesa za 90%. Vremenom su kese počele da se vraćaju u upotrebu pa je taksa povećana na 22 evrocenta. 2011.godine je donet zakon da se ograniči broj kesa po čoveku na 21 godišnje. Irski uspeh nije ostao neprimećen, pa se očekuje da će i mnoge zemlje članice EU krenuti njihovim stopama.

Dok je Evropljanima jedan od glavnih razloga za smanjenje upotrebe plastičnih kesa količina plastike u morima, gde izveštaj Evropske komisije tvrdi da u Severnom moru 94% svih ptica u svojim stomacima ima plastiku, na drugoj strani sveta u Keniji, Kamerunu, Bangladešu i Filipinima razlog je ogromna količina kesa koja je uzrok začepljenjima kanalizacije i samim tim izbijanju malarije. U Teksasu, Mauritaniji i Indiji problem je sa stokom koja se guši od pojedenih plastičnih kesa.

Nastrožija politika protiv kesa je verovatno u Ruandi, gde je potpuna zabrana stupila na snagu 2008.godine. Nije poznato koliko je uspešna ova akcija, obzirom da postoji crna berza kesa. U Južnoj Africi je bilo toliko kesa zakačeno za stabla i grmove da su dobile naziv nacionalnog cveta. 2003.godine je uvedena zabrana na korišćenje tankih plastičnih kesa a deblje kese se naplaćuju.

U Kini, gde je zagađenje plastičnim kesama rašireno, nekoliko gradova i provincija je pokušalo da uvede politiku ograničenja korišćenja plastičnih kesa devedesetih godina ali je loša implementacija dovela do ograničenih rezultata.

SAD – 133 gradova ili okruga je uvelo zakonske regulative u vezi sa kesama. Zabrane kače svakog trećeg stanovnika Kalifornije i bukvalno sve stanovnike Havaja. Čikago je uveo zabranu aprila 2014., a Dalas i Vašington su među gradovima koji naplaćuju 5-10 centi po kesi.

Kanada – anti-bag akcije su uglavnom na dobrovoljnoj bazi. Provincije Kvebek i Ontario su prepolovile upotrebu kesu nizom mera, uključujući popuste na kupovinu ukoliko se koriste kese za višekratnu upotrebu.

Plastične kese očigledno predstavljaju trošak za društvo koji još nije u potpunosti plaćen. Verovatno će ga plaćati naša deca i životinje – oni koji za taj trošak nisu krivi. Smanjenje korišćenja plastičnih kesa je samo jedan korak od konzumentske ekonomije u kojoj uživamo ka skromnijem, racionalnijem korišćenju resursa, ka društvu koje neće bez razmišljanja bacati stvari na otpad već će promisliti o njihovom ponovnom korišćenju.

Izvor: Ekologija.rs