Istorija za ponos: Od jamskih rudnika do površinskih kopova
Kolubara
Prva istraživanja „ugljenih pojava“ u Srbiji vezuju se za prvu polovinu 19. veka i kneza Miloša Obrenovića. Još 1835. godine Miloš je izdao sledeću naredbu: „Po nalogu visokoslavnog Knjaževsko-srbskog upravitelnog Sovjeta, Ispravnišestvo ovdašnje izdalo je nalog srezskim starešinama da sve mineralne vode, sva brda i mesta u jedan spisak popišu, u kojima se zna ili misliti se može da ima kakva ruda od metala, u pripravnosti da budu, dok prispe (...) baron Herder, načelnik Saksonskih rudokopa“.
Znao je Miloš da su za početak korišćenja rudnog bogatstva bili potrebni i kapital i stručnjaci. Zato je pozvao Herdera, rudarskog inženjera, da ispita i otkrije rudna nalazišta. Čuveni stručnjak iz još čuvenije nemačke rudarske oblasti obišao je celu Srbiju i, posle ispitivanja i uvida, dao predlog za razvoj rudarstva u Srbiji.
Kostolački ugljeni rudnik
Iz sačuvane arhivske građe poznato je da je Rudarsko odeljenje Ministarstva finansija 1873. godine dalo povlasticu za kopanje uglja u Kostolcu Franji Všetečkom, vlasniku parnog mlina u Beogradu. Poznato je i da je te godine proizvedeno 15.050 „đumručkih centi uglja“ (jedna centa težila je 50 kilograma). Međutim, već 1881. vlasnik ovog rudnika postaje Đorđe Vajfert, za čije ime se najviše vezuje razvoj rudarstva u Srbiji. Za ovog Pančevca govorilo se da je u životu postigao sve što čovek od karijere može da dosegne: bio je viceguverner i guverner Narodne banke, suosnivač Beogradske zadruge i utemeljivač Industrijske komore, ali sve to ni izdaleka ga nije činilo srećnim kao traganje za rudom.
Već u prvim godinama korišćenja uglja u Kostolcu potrebe domaće privrede za ugljem bile su znatno prevaziđene. To je bila posledica bogatstva samog nalazišta, debljine sloja, načina rasprostiranja i posebno položaja rudnika čija su se izvozna okna nalazila na samoj obali Dunava. Zabeleženo je da je učešće kostolačkog rudnika u ukupnoj proizvodnji uglja u Srbiji, na prelomu 19. u 20. vek, dostizalo čak 90 odsto.
Kostolački rudnik bio je od velikog značaja i tridesetih godina 20. veka, kada su isporučivali ugalj za beogradsku termoelektranu „Snaga i svetlost“. To je bila tada najveća elektrana u državi, projektovana da kao pogonsko gorivo koristi upravo kostolački ugalj.
Tokom Drugog svetskog rata (septembar 1943) nemački okupator je u Kostolcu otvorio površinski kop. Bio je to prvi površinski kop („dnevni kop“ - kako se data govorilo) na Balkanu. Nemci su planirali da na samom kopu izgrade termoelektranu, kao i dalekovod do Bora, jer bi se energija iz te termoelektrane koristila za potrebe eksploatacije borske rude.
Prvi rudari u Kostolcu bili su uglavnom neuki radnici iz okolnih sela, bez stručnosti i iskustva u rudarenju. Kasnije su počeli da pristižu i rudari iz zemalja u kojima je rudarstvo već bilo razvijeno, iz Češke, Nemačke, Banata... Uslovi rada bili su veoma teški – radni dan ponekad je trajao i duže od 12 sati, nadnice su bile male, radilo se po najtežim mogućim uslovima. Kako se rudnik razvijao i broj rudara povećavao, tako se menjao i život u Kostolcu. Najpre se počelo sa izgradnjom kolonije za smeštaj rudara. Desetak tipskih prizemnih zgrada, linearno podignutih, nalazilo se na samo stotinak metara od rudnika. U njima je bio obezbeđen smeštaj za rudare i druge radnike. U koloniji su ubrzo nikli zgrada uprave rudnika, kafana, škola...
Površinski kop „Drmno“
Danas jedini kostolački kop u eksploataciji je od 1987. godine. Na osnovu trodecenijskog istraživanja kostolačkog područja, sedamdesetih godina prošlog veka, utvrđeno je da ugljeni slojevi dosežu dubinu od 50 do 80 metara ispod nivoa Dunava i utvrđene su rezerve od 600 miliona tona lignita. Kop je bio projektovan na osnovu tada najnovijih dostignuća u oblasti površinske eksploatacije i uz korišćenje najmodernije rudarske opreme. Zahvaljujući ovom kopu, proizvodnja uglja i jalovine u kostolačkom basenu uvećana je nekoliko puta.
Kolubarski površinski kop
Postojanje uglja na teritoriji koja će kasnije obuhvatati Kolubarski basen spominje se još od 1875. godine. Tadašnji srpski istraživači objavili su postojanje uglja, koga su nazvali „lignit“, u Vreocima i Šopiću kod Lazarevca.
Organizovana podzemna eksploatacija uglja na ovom prostoru počela je 1896. godine, u jami Zvizdar. Kolubara je imala 12 podzemnih rudnika: Zvizdar, Sokolovac, Skobali, Radljevo, Prkosava, Veliki Crljeni, Kolubara I, Kolubara II, Kosmaj – KolubaraIII, Baroševac, Šopić i Junkovac. Interesovanje za masovniju proizvodnju uglja naglo su porasla od 1937. godine, kada je počela da radi termoelektrana u Vreocima, snage 12 megavata. Elektrana je, inače, snabdevala električnom energijom Beograd, Kragujevac, Kraljevo, Šabac, Valjevo, Jagodinu, Ćupriju, Lazarevac...
Otvaranjem Polja A, 1952.godine, i njegovim uključivanjem u redovnu proizvodnju uglja, započela je nova etapa u razvoju Kolubarskog basena. Iste godine započeti su radovi i na otvaranju Polja B, drugog površinskog kopa Kolubarskog basena.
Jedan stari kolubarski rudar ovako je opisivao život svojih kolega: „Rudari Kolubare bili su cenjeni radnici koje je država uvažavala, jer je svaka tona iskopanog „crnog zlata“ bila dragocena za privredu Srbije. Rudar nije mogao biti svako, već samo onaj ko je imao fizičke predizpozicije, ko je bio kršni delija, ko je mogao da podigne vagonet koji bi se prevrnuo sa ugljem.
Samo su rudari više od drugih bili u novinama. Samo su rudarske porodice imale pojačanu ishranu i na „tačkice“, specijalne bonove koje je država delila i dobijale su sledovanje od 24 kilograma brašna po članu domaćinstva, kilogram šećera, kutiju cigareta, jednu čokoladu... Drugi to pravo nisu mogli koristiti.“
Poznato je i prijateljstvo među rudarima, za koje se često kaže da je više bratstvo nego prijateljstvo. Rudari su se međusobno čuvali i pomagali, kompanjoni su bili kao braća. „Gorak je lebac bio, gorčiji ne može biti. Ne samo što je bio težak, nego su ginuli ljudi, a šta ih se tek izlomilo... Čudi me što sam ostao živ, kad čovek ima sreće, onda ga ona prati ceo vek“ – seća se davnih dana jedan kolubarski rudar.
S. Roslavcev