Srbi (ne) mogu bez psovki: Koliko psujemo Sunce, čudo da nas i ovoliko greje

Da volimo da psujemo, to je opšte poznata stvar, međutim pitanje je šta bi se desilo kada bi u Srbiji bila uvedena zabrana psovanja na javnim mestima i u umetnosti kao što je to učinjeno u Rusiji?

- Kazne zbog upotrebe ružnih reči kod nas bi, sasvim je sigurno, izvele narod na ulicu. Srbi bi se pobunili da im neko zabrani da psuje – kaže Marko Vidojković, poznat ne samo po čitanim knjigama već i po tome što se u njima ne libi da upotrebi psovke.

U novim ruskim knjigama, na filmovima i pozorišnim daskama psovke će imati status zabranjene robe dok je za neke srpske filmske stvaraoce veliki uspeh ako makar u jednoj sceni niko nikom nije opsovao majku.

- Ukolio bi ukinuli psovanje u filmovima, prepolovila bi se produkcija – kaže scenarista Gordan Mihić – U svim američkim filmovima se psuje, i u evropskim je to normalno. Istina, nekada veliki pisci nisu koristili vulgarne reči u svojim delima. To je počelo prodiranjem uličnog jezika u umetnost. Ali, to je život. Verovatno mnoge situacije i osećanja mogu da se dočaraju bez psovki, ali je pitanje umetničke slobode da li autor hoće i koliko je sposoban da se na drugi način izrazi.

U drami “Sveti Georgije ubiva aždahu”, dramski pisac Dušan Kovačević, kroz lik Alekse, to dobro ilustruje: “Ja ne znam narod koji više psuje Sunce: Sunce žarko, Sunce kalaisano, Sunce neogrejano, Sunce lebovo, Sunce krvavo… Da sam ja Sunce, ne bi nas ni ovoliko grejao. A uz Sunce psujemo Boga, hleb, majku…” Kako je u narodu, tako je i u umetnosti.

- Zabrane su intrigantne. Za njima se rađa želja da ih kršimo – objašnjava Dušan Kovačević. – Nije problem psovka, već da li je umesna ili nije. Kako će vojnici u rovu, u igranom filmu, da pričaju o neprijatelju?! Zamislite da finim jezikom kažu: “Ona gospoda preko puta nisu dobra, pa će nam zapaliti kuće.” Postoje mesta gde psovka nije psovka, već sredstvo da se čovek oslobodi sresa. U savremenim američkim filmovima svaka treća rečenica je psovka. Ne samo u filmovima B produkcije, već i u klasičnim delima. I naš čuveni film “Marš na Drinu” završava se rečima:”Drino, je*em te!” Ali, to nije psovka, već vrisak.

Dušan Kovačević kaže da je on, ipak, za to da se uvede neki red, na prvom mestu u medijima:

- Sa druge strane, to neće imati efekta na one kojima je namenjeno. Deca ne gledaju takve emisije, ne čitaju novine… Nema načina da izmenimo njihov način razmišljanja i razgovora, koji nije u ovom svetu, već u virtuelnom. U mom detinjstvu psovke su bile ispisane na tarabi. Ograda se prefarba, ali danas se sve odvija preko interneta. Njega je nemoguće kontrolisati.

Ukoliko bi se uklonile psovke iz literature, izgubila bi se jedna veoma važna dimenzija, smatra književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov.

- Psovke u književnosti nisu samo uzgredice, u zavisnosti koji se nivo jezika u književnom delu aktivira, umeju one da budu i važan sačinilac umetničke motivacije. Setimo se romana Dragoslava Mihailovića “Petrijin venac”, ili neke od njegovih pripovedaka, na primer “Barabe, konji i gegule”. Razumljivo je da se u jeziku takvih junaka sa socijalnog ruba nađe i pokoja psovka, kao što je logično da ona bude sredstvo grotesknog snižavanja ili, čak, izvor humora.

Izvor: Novosti.