Slava kod Karađorđevića
Nemojte se iznenaditi ako uskoro u svakodnevni govor uđe rečenica „protegao se red kao za slavu kod Karađorđevića“. Nj.k.v. prestolonaslednik Aleksandar sa suprugom Katarinom proslavio je krsnu slavu doma Karađorđevića - Svetog Andreja prvozvanog
Mnogo zvanica u holu Belog dvora, reski dedinjski vazduh se meša s mirisima najrazličitijih parfema, većina gostiju se uparadila kao „deca za Vrbicu“. Nije mala stvar biti gost na slavi kod prestolonaslednika. Svi strpljivo, u proseku pola sata, stoje u redu da bi čestitali krsno ime nj.k.v. Aleksandru Karađorđeviću. Poneko se osmelio čak da kupi i poklon prestolonasledniku, ali šta bi to čovek mogao „da pokloni jednom kralju, a da on to nema“... Mali znak pažnje u vidu dobrog vina, suvenira, knjige ili cveća, najčešće samo osmeh... Rukovanje, bez naklona uobičajenog pri susretu sa, na primer, engleskom kraljevskom kućom. Priča se da su čak neke velike zvezde svetskog filma ili muzike, danima vežbale naklon za englesku kraljicu Elizabetu. U Srbiji, bar, za sada naklona nije bilo. Nije bilo ni previše glamura koji su mnogi mogli očekivati na „slavi kod jednog kralja“. Rasipanje i šepurenje u Srbiji, gde se skoro svaki deseti građanin bori protiv siromaštva, ne priliči, pa ni na dvoru.
Zvanice „važni ljudi iz kulture, zdravstva, obrazovanja, politike, humanitarnih organizacija“. Pretpostavlja se da je na slavi bilo oko 2.000 gostiju. Protokol je sledeći; prestolonaslednik Aleksandar strpljivo, više od jednog sata stoji i ljubazno prima čestitanja, razmeni se osmeh i poneka kratka rečenica uz „srećna slava“. Nema previše zadržavanja i priče sa nj.k.v. Aleksandrom, koji se pokazao kao „prava bečka škola“ - strpljenje i osmeh za svakoga. Zajedno sa suprugom Katarinom stoji ispod velike slike svog dede - kralja Aleksandra I Karađorđevića, ujedinitelja, ubijenog 1934. godine u Marselju u Francuskoj i pored ikone svog sveca zaštintika. Gosti se slikaju s prestolonaslednikom, najčešće za uspomenu, neko da bi bio viđen, a poneko i iz prestiža da „komšija pukne od muke“...
Nisu daleko vremena kad se smatralo da boravak u blizini kralja, princa, lorda ili vojvode donosi sreću u životu. I ne mislite da je ovo samo srpski specijalitet - tako je i u većini modernih evropskih demokratskih država. Stanovnici krajevskih kuća su obični građani i odgovorni su pred zakonom kao svi ostali državljani, s tom razlikom što se svaki njihov potez budno prati. U većini društava koja su uređena na principima parlamentarne monarhije, veliki događaj za zemlju jeste ženidba ili udadba u kraljevskoj kući, smrtni slučaj, razvod, rođendan... Pa tako i u Srbiji, koja ne bi bila to što jeste da nije izuzetak, jer „niko nema ono što Srbin ima“ - krsno ime ili slavu.
Posle čestitanja zvanice se časte slavskim žitom, pa onda sve po redu, piće i hrana na čačkalicu. Na meniju su posne pite, salate sa umacima, razne vrste ribe i na kraju sitni slavski kolači. Drži se do pravila posta uoči Božića. Ako se izuzme broj gostiju i muzika, koje na Belom dvoru nije bilo, sve je, manje-više isto kao i na svakoj slavi u kući koja drži do običaja i tradicije. Tiskaju se toalete i otmena odela oko poslužavnika i stolova s pićem, retko ko, nažalost, obraća pažnju na velelepne slike najvećih majstora koje krase Beli dvor. Jede se, pije, pita za „zdravlje junačko“. „Kako su vam deca, a gde on radi, pa šta da radimo biće bolje“, mrmori Beli dvor između dva zalogaja.
Gosti s kojima smo, nakratko, popričali naglašavaju da je za njih i za njihovu porodicu velika čast biti na slavi kod prestolonaslednika. Svi odreda su deklarativno monarhisti, smatraju da „bez kralja ne valja“ i da će Srbiji „svanuti kad dobije domaćina - kralja“. I tako do sledećeg 13. decembra. Pa, neka je sa srećom i građanima Srbije i porodici Karađorđević.
Danijela Tadić