Aikido (ni)je sport?

Od kada sam počeo da treniram, davne 1988. godine, vrlo često sam slušao i učestvovao u raspravama na temu - da li je aikido sport. U stvari, pominjanje aikida u bilo kom kontekstu sporta imalo je uvredljivu notu. Najčešći argument da aikido ne može da bude sport jeste taj što nema takmičenja i da je iz tog razloga borilačka veština. Ali i džudo, karate, kendo i sumo su japanske borilačke veštine. Džudo je olimpijski sport, dok se ostali zalažu da to postanu…

Da bih konačno pokušao da pronađem odgovor da li je pogrešno na pitanje koji sport treniraš, odgovoriti AIKIDO, potražio sam u literaturi kako se definiše sport, koji vidovi sporta postoje, koje su funkcije sporta i kako sport utiče na naš razvoj.

Reč sport nastala je od latinske reči disportare, a označava: zabavu, igru ili provod. Važeći zakon o sportu kaže da su sportske aktivnosti svi oblici fizičke i umne aktivnosti koji imaju za cilj izražavanje ili poboljšanje fizičke spremnosti i duhovnog blagostanja, stvaranje društvenih odnosa ili postizanje rezultata na takmičenjima svih nivoa. Dakle, takmičarski sport je samo jedna oblast, a sasvim druga oblast je: sport za sve ili rekreativni sport. Ova, i za pojedinca i za društvo, mnogo važnija oblast obuhvata bavljenje sportskim aktivnostima radi odmora i rekreacije, unapređivanja zdravlja ili unapređivanja ličnih sposobnosti. Da ne uletimo u još jednu zabludu, trenirati rekreativno, biti rekreativac, ne znači neozbiljno se posvetiti treningu. Koren reči rekreacija (lat. recreatio) jeste ponovno stvaranje. U kontekstu treninga definiše se kao vid aktivnog odmora koji pozitivno utiče na zdravlje kroz poboljšanje opšte fizičke kondicije i psihičkog stanja.

Dr Vladimir Koprivica u svojoj knjizi Teorija sportskog treninga, u poglavlju koje se naziva Funkcije sporta, navodi da je sport izuzetno pogodno polje stvaralaštva, da ima vaspitno-obrazovnu i zdravstvenu funkciju, kao i da se u procesu vežbanja nalazi izvor zadovoljstva. Takođe, autor ističe da se estetika nekih sportskih grana približava umetnosti! Sve navedeno odnosi se i na aikido, zar ne?

Nesporno, neki sportovi imaju takmičenja, neki ne, a u aikidu takmičenja su zabranjena. Podsetiću šta piše u statutu International aikido federation:
2. 3 The IAF will protect the spirit of Aikido in particular, by prohibiting any type of Aikido practice which may be construed as competitive.

Vratimo se na sport i takmičenje. Statistika kaže da od 50.000 dece, koja počnu da treniraju, samo 250 stigne da se takmiči na saveznom nivou, a petoro uspe da osvoji neku medalju na svetskim prvenstvima ili olimpijskim igrama. Dalje, kako navodi dr Dušan Ugarković, postoji širok dijapazon negativnog dejstva takmičarskog i vrhunskog sporta na biološki razvoj, trenutno stanje i buduće stanje zdravlja. Osim toga, kod nekih sportista, vežbanje zarad trofeja, u maniru – cilj opravdava sredstvo, često doprinosi sniženju moralnih vrednosti. Blago rečeno, možemo primetiti nedolično ponašanje određenog broja takmičara. Svedoci smo i čestih doping skandala. Takvo razumevanje sporta, definitivno nema veze sa aikidom, jer umesto opšteg blagostanja organizma može da dovede do katastrofalnih posledica na zdravlje, kao biopsihosocijalnu kategoriju.

Šta je onda pozitivno dejstvo sporta? Pozitivno dejstvo sporta odražava se kroz pravilni biološki razvoj, jačanje imuniteta i adekvatan razvoj motoričkih sposobnosti, a to može da se postigne jedino umerenim fizičkim vežbanjem. U aikidu je vrhunski rezultat individualno dostignuće. Nema takmičenja protiv drugih, nema poređenja sa drugima i nema poraza protivnika koji nas čini pobednikom. Na osnovu obima, intenziteta, broja treninga u toku nedelje, aikido možemo posmatrati kao umereno fizičko vežbanje.

Nekada se smatralo da suština sporta nije pobeda na takmičenju, već da je suština raznovrstan pozitivan uticaj na čoveka. U aikidu je ova ideja sačuvana i kako je divno rekao Fudžimoto Sensei u jednom intervjuu: „Nauk koji je ostavio osnivač je da takmičenje razvija antagonizam, a to nije ono što čovek treba da traži radeći aikido. Imperativ aikida je lični razvoj, a ne pobeda na nekom lokalnom takmičenju“.

Probaću da aikido definišem na sledeći način:
„Svako ima pravo da se bavi aikidom. Bavljenje aikidom mora biti humano, slobodno i dobrovoljno, zdravo i bezbedno, u skladu sa prirodnom sredinom i društvenim okruženjem, fer, tolerantno, etički prihvatljivo, odgovorno, nezavisno od zloupotreba i ciljeva koji su suprotni duhu aikida i dostupno svim građanima pod jednakim uslovima bez obzira na uzrast, nivo fizičkih sposobnosti, stepen eventualne invalidnosti, pol i drugo lično svojstvo.“
Meni se ovakva definicija aikida dopala, a ako i vama odgovara, onda možemo da kažemo da aikido jeste sport i nećemo pogrešiti ako na pitanje koji sport treniramo odgovorimo – AIKIDO. Prethodni pasus je prepisan iz Zakona o sportu (Član 4) samo je reč sport zamenjena rečju aikido.

Radivoje Janković, 4 DAN., trener AK Centar koji u avgustu mesecu organizuje, već petu godinu za redom, besplatnu letnju školu aikida. Sve informacije o istruktorima, terminima, programu rada i načinu prijave možete pogledati na sajtu.