KAKO SMO POSTALI MODERNI ROBOVI: Pola Srbije živi u kućnom pritvoru!

Samo po – “nanogici”!

Mera kućnog pritvora se, zahvaljujući nepovoljnim društvenim kretanjima, “preselila” i u živote većine penzionera i zaposlenih. Iako je kućni pritvor mehanizam koji državi već četiri godine štedi velike sume novca jer iz budžeta ne izdvajamo pare za “stan, hranu i lečenje” “lakših robijaša”, u njegovu klopku pali smo svi.

Ili – gotovo svi.

Izuzeti su samo počinioci teških krivičnih dela, kao i mali postotak platežno moćnijeg stanovništva. “Teški robijaši” su u zatvorima (ili u bekstvu), a zaposleni koji su imali tu sreću da po plati ne pripadaju “republičkom proseku” danas žive kao srednja klasa u doba Tita – idu na letovanja i zimovanja, odlaze u kafiće i restorane, vikendom putuju van mesta stanovanja...
Prvima je život robija, drugima “dolče vita”. Ali, najveći deo Srbije živi sa nevidljivom “nanogicom”. A evo i zašto...

Prava “nosača nanogice”

Prema pravilima čije sprovođenje kontrolišu zaposleni u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, osoba koja je osuđena da kaznu do godinu dana zatvora služi u svom domu ima pravo da, ukoliko je u stalnom radnom odnosu, od suda traži dozvolu za odlazak na posao. Zarad očuvanja socijalizacije osuđenika, sud u najvećem broju slučajeva pozitivno odgovara na ovu vrstu molbe.

Kolege će se možda u početku šaliti na račun osuđenikove “nanogice”, ali će vremenom te šale prestati. Jer, “nanogica” se ne vidi ispod pantalona, lagana je (teži pedesetak grama), ne otežava kretanje, niti stvara bilo kakvu vrstu nelagode.

“Zelena zona”

Koliko puta vam se dogodilo da s posla odete negde na piće ili u šetnju? Retko ili, možda, nikada, jer nemate para za kafić, pa jedva čekate da stignete kući, ručate i legnete da odmarate? U ovom segmentu života ste samo teoretski u prednosti u odnosu na one koji nose “nanogicu” – njima nije dozvoljeno da po povratku s posla negde svrate, već su dužni da odu pravo kući. Mogu da “zgreše” dva puta – treći put će iz Uprave za izvršenje krivičnih sankcija o njegovom “nestašluku” obavestiti sud.

Koliko puta ste vi “zgrešili” za godinu dana?

Pravo na lečenje i šetnju

Razboleli ste se, ali izbegavate da odete kod doktora i da otvorite bolovanje, jer strahujete da ćete izgubiti posao?

“Nosači nanogice” su u povoljnijem položaju; oni obaveštavaju nadležne da im je potrebna lekarska pomoć i, naravno, kao što to civilizacijske tekovine nalažu, dobijaju dozvolu da odu na lekarski pregled. Mnogi zaposleni će pokušati da se “provuku” gutanjem “ferveksa” ili anitibiotika “na svoju ruku”, samo da ne bi otvarali bolovanje i rizikovali gubitak posla.

Kad ste poslednji put izašli na svež vazduh i šetali dva sata? Pogotovo u periodu od 10 do 12 časova, kada je vazduh najlepši, a sunce najjače sija? “Nosači nanogice” tu blagodat mogu da koriste svakog dana. (Svakodnevni boravak na vazduhu je pravo i onih koji robijaju za najteža krivična dela; oni, doduše, šetaju pod nadzorom stražara, ali barem šetaju.)

Srećnici koji danas u Srbiji imaju posao trude se da rade i prekovremeno, ne bi li obezbedili sebi pozicije da kad “krene čistka” budu "blagosloveni zadržavanjem posla" zbog “samopregornog rada” i iskazane tolerancije čija je granica “minus beskonačno”... Za šetnju će, kažu, biti vremena kad odu u penziju...

Plaćanje
Jedina stvar koju osuđenika za blaže krivično delo razlikuje od modernih robova u Srbiji jeste činjenica da moraju da nose “nanogicu”. Ova spravica funkcioniše na osnovu prijemnika koji biva priključen na struju i fiksni telefon (koji ne sme da bude "dvojnik").

Dakle, i vi i osuđenik morate da račune za telefon i struju plaćate redovno - osuđenik da ne bi išao u zatvor, a vi da vam ne bi zakucali na vrata privatni izvršitelji. Jer, čak i ako vam je biografija “čista kao suza”, ali niste imali para da plaćate struju, od danas taj “problem” rešavaju privatni izvršitelji koji će doći da vam zaplene deo imetka kako bi namirili vaša dugovanja prema Elektroprivredi...

Psihološki grč ubija radost

- Život u današnjoj Srbiji posledica je lošeg sistema koji smo trpeli godinama, tačnije decenijama – objašnjava za portal Nadlanu psiholog Zorana Vuković. – Urušena privreda, čije se posledice osećaju u svim ostalim poslovnim sektorima, najveći deo stanovništva ostavio je bez egzistencije, a poznato je da je strah za egzistenciju jedan od najjačih ljudskih strahova. Zbog toga je najveći deo radno sposobnog stanovništva bio prinuđen da snizi kriterijume kada je reč o odabiru posla, odričući se gotovo svega što čini normalan život. Danas je samo važno imati posao, da se ne bismo osećali beskorisno i da ne bismo zavisili od roditelja ili dece koja su imala sreću da pronađu uhlebljenje u firmama koje su stabilne i koje redovno isplaćuju plate.

Samoizolacija je najopasnija

Naša sagovornica slikovito kaže da je danas postalo važno samo preživeti, a ne i živeti u pravom smislu te reči:
- Nepovoljne društvene okolnosti naterale su nas da zaboravimo šta znači stvaran život. Godine nam prolaze u psihološkom grču koji nas tera da se odričemo sitnih radosti, pa sami sebi određujemo život poput onog kakav žive osuđenici.

Na pitanje kako izaći iz tog začaranog kruga, psiholog Vuković kaže:
- Ne dozvolite da vas aktuelne okolnosti odvedu u samoizolaciju. Novac je važan, ali nije presudan za kvalitetan društveni život. Odredite sebi granicu do koje ćete ići kada je u pitanju posao, i nemojte je kršiti ni po koju cenu. Staro pravilo da podelite dan na tri dela, pa da osam sati provodite na poslu, osam spavajući, a osam družeći se sa prijateljima i članovima porodice zaista je lekovito. Najgora stvar koju možete da uradite sebi jeste da se izolujete od drugih ljudi jer nemate novca. Okupite društvo, idite u šetnju, gledajte sa prijateljima filmove na Internetu, igrajte društvene igre... Ne dozvolite da vašim životom vladaju strah i strepnja, jer oni vode u ozbiljnije zdravstvene poremećaje.

Snežana Moldovan