Istorija za ponos: Kako se gradila najstarija srpska termoelektrana

Prva faza gradnje Termoelektrane „Kolubara” je gotova. Iz njenih grudi kulja snaga od 64.000 kW električne energije, napajajući životom, svetlošću i blagostanjem na stotine preduzeća, mašina, domova i ustanova. Nikao je još jedan gigant na tlu naše socijalističke zemlje.

Termoelektrana „Kolubara” spada u najveće i najlepše energetske objekte kod nas: prva faza njene izgradnje koja je sad definitivno gotova, omogućuje sa svoja dva turboagregata godišnju proizvodnju od preko 280 miliona kilovat-časova – tim rečima su, nakon četvorogodišnjih radova, čelni ljudi termoelektrane označili početak njenog rada. TE „Kolubara” je svečano puštena u rad 20. oktobra 1956. godine, povodom oslobođenja Beograda.

TE „Kolubara” je bila jedna od šest termoelektrana koju je po tzv. Petogodišnjem planu posleratne Jugoslavije trebalo izgraditi. U planu je bila i izgradnja termoelektrana „Kakanj”, „Lukavac” i „Šoštanj”, a TE „Kosovo” i „Soko” odložene su za kasnije. Instalisana snaga „novih i snažnih elektrana” trebalo je da bude 170 MW, godišnja proizvodnja 508 miliona kWh, a planirano je i šest hidroelektrana snage 92 MW i proizvodnje 310 miliona kWh.

Izgradnja kreće odmah
Dogovoreno je da opremu za postrojenja TE „Kolubara” isporuče firme iz tadašnje Čehoslovačke. Kako se navodi u pojedinim publikacijama, opredeljenje da se oprema uveze iz zemalja istočne Evrope proisteklo je na osnovu prvih dogovora i ugovora o trajnom prijateljstvu sa bivšim SSSR-om. Tako su i potpisani ugovori sa čehoslovačkim isporučiocima opreme, a već početkom 1947. godine njihovi konstruktori kotlova, zajedno sa našim stručnjacima, izvršili su ispitivanje uglja s obzirom da su se kalorična vrednost i druge karakteristike uglja iz jugoslovenskih rudnika dosta razlikovali od onih iz Čehoslovačke.

Organizovan je i skup na kome su razmatrani idejni projekti termoelektrana. Doneto je rešenje da se sve termoelektrane grade po jednom tipskom projektu, sa izvesnim odstupanjima zbog specifičnih uslova, kao što su gorivo i količina vode za hlađenje. Predviđeno je da budu od 100 MW instalisane snage, sa parnim turbinama od 15/20 MW i kotlovima od 80/100 tona pare na čas. Navedeni parametri pogonskih jedinica bili su evropski standard tog doba.

Određene su i uže lokacije za buduće termoelektrane, a za „Kolubaru” je to bio Obrenovac, s obzirom na neophodne količine vode za protočno hlađenje. Ipak, zboh blizine energetskog izvora – uglja, odlučeno je se TE „Kolubara” gradi u Velikim Crljenima.

Te iste, 1947. godine, počeli su i prvi građevinski radovi. Sagrađeni su temelji za mlinove i mnogi drugi objekti, a izrada opreme je bila u toku. Završetak radova i puštanje u rad prvih agregata bilo je predviđeno za 1950. godinu.

Ipak, poznata Rezolucija Informbiroa prekinula je političke odnose Jugoslavije sa zemljama Istočne Evrope. Isporuka opreme bila je potpuno obustavljena za sve termoelektrane, pa je 1949. godine izgradnja TE „Kolubara” sasvim prekinuta.

Novi početak
I u novim, neplaniranim i krajnje nepovoljnim okolnostima odmah se krenulo u traganje za drugim inostarnim isporučiocima opreme, i to iz neke od zapadnoevropskih zemalja ili SAD. Vrlo brzo počele su da pristižu ponude, pa ipak, do 1953. godine nije potpisan nijedan ugovor za nabavku opreme. Uporedo su urađena dodatna ispitivanja – pokazalo se da se u građevine koje su dobrim delom već bile sazidane mogu postaviti znatno veće turbine i kotlovi (turbine od 32 umesto 20 megavata, a kotlovi od 140 umesto od 100 tona pare na čas).

Pored svih problema, pojavio se težak i odgovoran zadatak za projektante – trebalo je smestiti veće jedinice uz što manje prepravke izgrađenih objekata. Odustalo se od prvobitnih tehničkih rešenja i za izgradnju elektrane i za montiranje opreme, jer su novi parametri omogućavali ekonomičniju proizvodnju električne energije. Sredinom juna 1952. godine određene su konačne tehničke karakteristike: nominalni pritisak od 80 atmosfera, snaga turbina oko 30 megavata, kotlovi od oko 140 tona pare na sat.

Rešenjem Vlade NR Srbije od 25. avgusta 1952. godine osnovana je investitorska grupa za izgradnju TE „Kolubara”. Četiri godine posle prekida izgradnje, 1953. Godine, zaključeni su ugovori o nabavci opreme sa „Simensom” i „Štajn Milerom”, u vrednosti od 44 miliona ondašnjih zapadnonemačkih maraka. Početkom 1954. godine formirano je Industrijsko preduzeće u izgradnji – Termoelektrana „Kolubara”, sa sedištem u Velikim Crljenima. Za prvog direktora postavljen je Branko Dabić, koji je imao isključivo pravo raspolaganja investicionim kreditima. Nadzor i brigu o svim bitnim pitanjima izgradnje TE „Kolubara” obavljala je Uprava za investicionu izgradnju NR Srbije.

Projektovanje elektrane povereno je „Energoinvestu” iz Beograda. Planirano je da izgradnja ima tri faze. Prva, u kojoj su bili izgrađeni kapaciteti sa dva turboagregata po 32 MW, završena je 20. oktobra 1956, u drugoj je agregat od 65 MW pušten u pogon 31. oktobra 1960. godine, a treća faza je završena 4. decembra 1961. godine, i tada je u pogon ušao i četvrti agregat, snage 32 MW. Prvi generator domaće proizvodnje iz fabrike „Rade Končar” bio je ugrađen u taj, četvrti blok.

Prva faza izgradnje bila je u građevinskom smislu najzahtevnija. Naime, na dubini od 7,20 metara trebalo je fundirati temelje noseće konstrukcije budućeg glavnog objekta, visokog preko 30 metara. Rezultati geoloških istraživanja govorili su da je prvi sloj terena sastavljen od raznobojne gline, a drugi, koji se nalazio između sedam i 15 metara dubine, od šljunkovitog peska. Radi stabilnosti tla, bilo je potrebno da se otklone velike količine vode i da se ugrade specijalne šipke koje će obezbediti sigurnost u izgradnji objekta. Najveći teret podneli su radnici „Trudbenika”.

– Bila je to jedna golema muka – rekao je Voja Lazarević, jedan od prvih direktora elektrane. – Najveća je bila za one najodgovornije, ali i za sve radnike investicione grupe, za stručnjake i zaposlene svih izvođača radova, proizvođača i montera opreme. Okupljalo se jedno stručno jezgro domaćih majstora: mašinaca, električara i drugih, obučavao se kadar uz rad, obilazile naše centrale, držali kratki instruktivni tečajevi... Ali, iskustva kakva su bila potrebna „Kolubari” niko nije imao. Naime, ovde je bilo reči o najsloženijim , za to vreme, ogromnim agregatima, kakvih u Jugoslaviji nije bilo. Beogradske TE su, na primer, imale 11 MW, Vreočka centrala 7,5, a Stari Kostolac 12 MW.

Zato su naši projektanti i čitav tim oko TE „Kolubara” morali da budu preispitivači, da kradu od drugih i uče školu; da ruše ranije sagrađeno; da uklapaju opremu u postojeće gabarite zgrada; trebalo je da se „Trudbenik” osposobi i sam; da „MIN” savlada te prve konstrukcije... A i da se izbori sa podzemnim vodama i poplavama; da se na ledini reši problem smeštaja, ishrane. Svejedno, radilo se sa oduševljenjem, bez praznika i nadoknada, uz razvijeno drugarstvo i lično prijateljstvo svih graditelja.

Poslednji izgrađeni blok u elektrani, ali i najsnažniji, od 110 MW, počeo je da radi 1979. godine.

S. Roslavcev