U poseti starim „parnjačama“: Sećanje na lokomotive s dušom

U doba kada električne zamenjuju sve stare naprave koje su nas decenijama pratile kroz život, savremena tehnologija je odavno pokucala i na vrata naših železnica. Parne lokomotive u „Kolubari” napustile su svoje šine kao najstarije lokomotive u Evropi. Svaka od njih predstavlja sećanje na nekadašnje pruge po kojima se sada žurno kreću neke nove električne i dizel lokomotive.

U potrazi za najstarijim parnim lokomotivama koje su donedavno bile deo života i istorije Rudarskog basena „Kolubara” stižemo u Železnički transport ogranka „Prerada”, gde nas domaćinski dočekuju tehnički direktor Zoran Matić i tehnolog Milan Jelisavčić.

Kao da otvara požuteli spomenar, Matić nam govori o parnim lokomotivama koje je koristio Železnički transport, a koje su stare, sada već više od 60 godina.

- Parne lokomotive su bile namenjene za manevarski rad, za prevoz uglja železničkim transportom i to četiri lokomotive serije 62 za rad na kolosecima normalne širine, takozvane „normalke” i šest lokomotiva serije 53 na uskim kolosecima, popularno nazvane „francuskinje”. Prve parnjače su u „Kolubaru” dopremljene davne 1952. godine iz francuske firme „Dekovil”, a zagašene su i otišle u zasluženu „penziju” u novembru 2008. godine.

Parne lokomotive u Rudarskom basenu „Kolubara” danas predstavljaju pravu muzejsku vrednost, a jedna je kao eksponat izložena u Vreocima gde je povremeno posećuju ljubitelji starih lokomotiva iz Nemačke, Austrije, Japana, kao i iz udruženja „parnjača” iz Francuske, Velike Britanije, Češke, gde se prave suveniri i razglednice posvećene parnjačama.

Zajedno sa tehnologom Milanom odlazimo do kruga „Sušare“ u posetu „čeličnoj dami”, koja kao ogrnuta zelenim plaštom sa nostalgijom posmatra njene moderne naslednice kako istim kolosecima, po kojima je ona nekada tutnjala, prevoze neke nove tone uglja.

Tu zatičemo Slavišu Dobrosavljevića, nekadašnjeg ložača, koji je proveo 14 godina ložeći ove mašine i Gradimira Đorovića, mašinovođu, koji je 17 godina radio na parnoj lokomotivi.
Dok nam pričaju o parnjačama čini se kao da je svaka od njih imala dušu.

Kao da prepričavaju neki starovremenski film, slušamo kako je bilo teško raditi na parnim lokomotivama. Najteže je, kažu, bilo leti kada su visoke temperature, a u parnjači je bilo i više od 50 stepeni Celzijusa. Crni od uglja, često sa kesom na glavi sa prorezom za oči da bi se zaštitili od velike prašine, neprestano obliveni znojem, takvi su bili svakoga dana.
Bez obzira na teške uslove za rad, našem sagovorniku Slaviši, zasijaju oči dok priča kako se pokretala parna mašina:

- Parnjača se jednom raspaljivala i na kraju smene bi se samo zagasila da ostane vatra koja tinja. Na početku smene ložač mora da očisti vatru, izbaci pepeo i šljaku koja se stvorila, jer žar mora da bude čist da bi efekat iskorišćenja toplote bio veći – kaže Slaviša.

Radeći godinama zajedno na lokomotivi serije 62, zvanoj „normalka”, mašinovođa Gradimir priča da je njihov rad bio u stalnoj koordinaciji, pratili su put vožnje, signale, obaveštavali jedan drugog ako je put nepregledan.

- Brzina kretanja parne lokomotive određuje se prema teretu koji se vuče, a pošto ona ima mehaničko kočenje, mora da se vodi računa o njenom bezbednom zaustavljanju – zadovoljava on našu radoznalost.

Zajedno se prisećaju izbegnutih nesreća na putnim prelazima, prisustva domaćih životinja na prugama i drugih brojnih poteškoća koje su ih pratile.

Mašinovođe i ložači će se uvek sećati sada već „penzionisanih parnjača”, piska lokomotive i oblaka dima koji su ih besomučno pratili, iako su svesni da će nesumnjivo bolje i efikasnije električne i dizel lokomotive pomoći pri bržem transportu kolubarskog uglja. Uprkos dolasku novih, koloseci će još dugo mirisati na nekadašnje lokomotive.

S obzirom na to da su među najstarijim primercima parnih lokomotiva u Evropi, sa ponosom treba podsetiti da su upravo one bile putujući eksponati koji su odano služili svojoj svrsi sve dok nisu dobile naslednice.

T. Simić