Kakve to čudne rogate životinje šetaju Vojvodinom?

Zato je tim portala NaDlanu krenuo put Srbije da istraži šta to krije naša lepa zemlja, a za šta većina nas ni ne zna da postoji. Put nas je najpre naveo u pravcu Pančeva, kroz Stračevo i Omoljicu, Ivanovo, pa sve do Banatskog Brestovca.

Idući iz Beograda ka ovim mestima, jasno se vidi da ste iz centralne Srbije ušli u vojvođanska sela, koja krasi ravnica, polja suncokreta, niske kuće, mirne ulice i zemljani putevi koji vode u netaknutu prirodu.

Put nas je najpre odveo u Ivanovo, koje se nalazi na oko 35 kilometara od Beograda. Ovo mesto ušuškano je na prelepom Dunavu, gde ćete naći rukavac poznatiji kao Zimovnik, odnosno ivanovački Dunavac.

Tu smo naišli na načičkane splavove i čamce ljudi koji tu pecaju, provode letnje dane i ne brinu ni o čemu. Prava oaza mira. Jedino što kvari utisak su komarci „ko rode” i smeće koje za sobom ostavljaju nesavesni pecaroši. Ovom prilikom apelujemo na njih da sa sobom ponesu plastične flaše, kese, konzerve, tetrapake i sve ostalo što zagađuje ovu i bilo koju drugu prirodu.

Kompletan nasip po kome se vozite da biste stigli do splavova je međunarodna označena biciklistička staza iz Beča do Đerdapa. Svaki dan se mogu videti dobro opremljeni biciklisti koji prolaze dugčke ture.

Šetajući niz makadamski put spustili smo do jednog od splalvova, gde su nas dočekali domaćini koji su nam otkrili nekoliko zanimljivih pojedinosti o ovom mestu. Dok se se u voku pržio tek ulovljeni smuđ, tri prijatelja su nam ispričala šta je to što ovo mesto čini posebnim.

Pošto je visoka voda tokom poplava i njima nanela neprilike, morali su na različite načine da se dovijaju da bi stigli do svog splava. Napravili su improvizovan mostić od dasaka, koji je toliko uzak da se mnogi ne bi usudili da pređu preko njega.

Kako su nam rekli, iako je priroda prelepa, slabo ima kampera, više je pecaroša koji dolaze da se opuste na jedan dan, zato što je nadošla velika voda, pa okolni kampovi nisu toliko posećeni.

– Ovo je sveže upecano, kaže nam gost iz Beograda, pokazujući nam smuđa. Zbog toga ja dolazim. Svi koji ovde dolazimo dugo se znamo - nastavlja, dok se krčka ulje, a tri lepa komada ribe se prže.

– Velika je prednost što je on to sad uhvatio i mi sad jedemo.

Onaj ko iza sebe ne očisi ne treba da se vraća

Na splavu nije bilo komaraca, kažu zbog toga što su svi u lišću. U to smo se i sami uverili pokušavajući da foto-aparatom zabeležimo ove prekrasne boje, svetlost i prirodu.

Kako kaže naš sagovornik, pre nekoliko godina nije bilo toliko splavova, pa sada oni koji dolaze, bar na toj strani ne mogu da ostavljaju mnogo smeća, bar na toj strani gde ima više splavova.

Ipak, treba biti oprezan pri otklanjanju otpada.

– Ako ne pazite, imate šansu da završite kao ja na VMA kada sam palio plastične flaše i otrovao se dimom, pa sam naučio lekciju.

Kako miriše do trećeg splava...

A onda je riba bila konačno gotova. A domaćini nisu imali nameru da nas puste dok ne probamo njihov specijalitet - smuđa prženog u voku i prelivenog marinadom sa belim lukom.

– To ovako ne možeš da nađete nigde. Mi imamo uvek, a ja bih voleo da ustupim vama. Moraš da probaš, ovo nisi probala - kaže mi, kako da sam nameravala da odbijem.

Potom smo odlučili da po uputstvu naših domaćina odemo do Parka prirode Ponjavica, koji je omiljeno mesto za uživanje većine ljudi koji žive u okolnim mestima. Ponjavica se nalazi na ulazu u Brestovac, oko 6 km od Zimovnika.

Plaža za znatiželjnike

Ovaj park prirode je dobio ime po izvorištu autohtone ravničarske reke Ponjavica. Iako je poznat po divnoj netaknutoj prirodi, otkrili smo da se tamo nalazi i jedna plaža na koju rado idu stanovnici okolnih mesta, pa čak i oni retki Beograđani koji znaju za ovo mesto.

Skrenuli smo sa glavnog puta i pratili zemljani par kilometara. Kada se činilo da putu nema kraja odjednom se pojavila velika očišćena površina sa uredno pošišanom travom koji savršeno uokviruje vodu, koja nas je nekako podsetila na bazen.

Tu smo zatekli raspoložene kupače svih uzrasta kako uživaju u ovom skrivenom mestu koje odiše mirom.

Grupa raspoložeih devojaka nam je objasnila da plaža postoji odavno, a sredili su je skoro, pre nego što su počeli kupači da dolaze. Naime, pre par godina Mesna zajedbica je počela da sređuje, da stavlja tobogane i pečurke za sedenje.

Kako smo saznali od Ane, Olgice i Jelene, voda nije dobra za kupanje, ali se, bez obzira na to, svi kupaju ovde. Čak se mogu sresti i posetioci iz Beograda.

- Nemamo spasioce i tuševe, zato smo retko tad ovde, više smo u Kovinu, na Šljunkari. Ovde je dno ljigavo, na početku ima kamenja, ima i riba, zmija, a jedne godine smo uhvatili zmijicu - kažu tri drugrice.

Dva mladića koja su igrala fudbal sa golovima napravljenim od po dve cigle, otkrili su nam da bi voleli da se uredi plaža za rekreaciju, da se postave mali golovi, mreža za odbojku, da se pospe pesak, a nisu hteli da nam otkriju nešto više jer su bili zazueti igrom i raspravom da li je lopta ušla u nepostojeću mrežu.

Čudna neka rasa strašnih a pitomih rogonja

S obzirom na to da nismo poneli kupaće kostime, rešili smo da se lagano uputimo nazad ka Beogradu.

Gledajući krajolik u vožnji, primetili smo s desne strane puta iz Omoljice neobična goveda sa ogromnim rogovima, ni manje ni više, na farmi uz benzinsku pumpu, uz sam put. Zaista neobičan prizor. Morali smo da zastanemo. Kako na farmi nije bilo nikoga, zaputili smo se na pumpu. Tamo su nam otkrili da isti vlasnik pumpe i farme.

Od ljubazne radnice Nevene saznali smo da su te čudne životinje podolska goveda. To je stara rasa koja se koristila uglavnom za neke ratarske poslove jer ne daje mnogo mleka.

Na ovoj farmi nalaze se dve ženke i mužijak. Razlikuju se po veličini rogova i jačini tela, ne smeta im ni sunce ni zima, napravljeni su da se bore sa svim vremesnkim prilikama.

- Pre smo imali konje rabere, a sad imamo jednu kobilu i troje goveda. Ona su živela u prirodi u krdima, sama se snalazila, pa su pripitomljena na život na farmama. Njima ništa ne smeta, uvek su napolju, čak i spavaju pod otvorenim nebom. Ova tri su kod nas par meseci, lako se prrilagđavaju, ne smeta im buka od saobraćaja, njima je ovde sad mnogo bolje nego u prirodi. Dobijaju hranu, ne moraju sami da se snalaze. Ograda ima struju, ali ne zbog toga što su goveda opasna za ljude već da ne bui izlazila iz ograđenog prostora i izgubila se. Konj se zbližio s njima sada, a u početku je to bila borba. Sada su uvek na različitim stranama , ali se ne diraju. Vlasnik ih drži iz hobija, jako su pitomi, može da se uđe kod njih iako deluju zastrašujuće - priča Nevena.

Kako dodaje, ljudi su jako zainteresovani, u prolazu staju, raspituju se šta je to, nikad nisu videli tako nešto. Deca su posebno oduševljena, baš vole da priđu.