Istorija za ponos: Javna polemika o javnom osvetljenju

Pre 130 godina, davne 1884. godine, osnovana je „Komisija za proučavanje izvesnih oštinskih ustanova u stranim zemljama”, na čelu sa Markom Lekom, profesorom hemije na Vojnoj akademiji i potomkom ugledne cincarske porodice. Komisiju je osnovala beogradska Opština, pred kojom su se našli veliki komunalni problemi: izgradnja ulica, vodovoda, kanalizacije, uređenje pristaništa i uvođenje saobraćaja.

Jedno od pitanja koje je trebalo rešiti bilo je i osvetljenje grada. Članovi te komisije su, po zadatku, posetili Temišvar, Peštu, Berlin, Lajpcig, Beč i Brisel. Kada su se vratili u Beograd podneli su izveštaj u kome je, između ostalog, rečeno: „Ulazeći u Temišvar, tada jedinu varoš u Evropi koja je čitava osvetljena elektrikom, očekivali smo more svetlosti, a naišli smo na apsolutnu pomračinu. Na osnovu toga, Komisija je donela odluku da se Beograd osvetli gasom.”

Međutim, u narednih pet godina Opština tim povodom nije preduzela ništa, jer je u javnosti postojalo i drugo mišljenje – da grad treba da bude osvetljen električnom energijom.

Podeljena mišljenja

Profesor hemije Marko Leko bio je veliki protivnik uvođenja električnog osvetljenja. Posle predavanja koje je Đorđe Stanojević održao 1890. godine i na kome je govorio o prednostima električnog osvetljenja, skupu se obratio i Marko Leko. On je govorio o „nesnosnoj ćudi” električnog osvetljenja, o tome da još uvek nema uslova za njegovu praktičnu primenu i da je ono skupo. Podsetio je odbornike i na već ranije donetu odluku o uvođenju gasnog osvetljenja i zaključio da je gasno osvetljenje daleko savršenije i jeftinije nego električno.

Opštinska vlast je ubrzo formirala Komisiju za osvetljenje grada, u kojoj su se našli i Đorđe Stanojević i Marko Leko. Krajem decembra 1890. godine, Komisija je donela odluku da se u Beograd uvede električno osvetljenje. Marko Leko je izneo svoje odvojeno mišljenje i rekao da se sa ovim ne slaže. I pored toga, januara 1891. godine Opština je raspisala međunarodni konkurs za električno osvetljenje. U aprilu, na osnovu prispelih ponuda, prihvaćena je ponuda izvesnog Periklesa Cikosa iz Milana.

Iako član Odbora za osvetljenje Beograda, Leko nije prisustvovao sednicama još od aprila 1891. godine. Ipak, dostavljen mu je tekst ugovora koji je trebalo da se zaključi između Opštine i Cikosa. Leko se 22. jula pismeno obratio odboru Opštine i to više, kako je rekao, kao građanin, nego kao odbornik. U dopisu se iznenadio „smelošću kojom se jedan za opštinu tako štetan ugovor donosi” i dao primedbe na ugovor. Imao je primedbe na više od jedne trećine članova ugovora. Odbor je tokom jula održao dve sednice na kojima je „pretresen” svaki član ugovora, a posebno oni na koje je Leko imao primedbe. Zahvaljujući objašnjenjima Đorđa Stanojevića, neke primedbe su brzo razjašnjene i uglavnom odbačene. Ugovor sa Cikosom potpisan je u avgustu.


Izgradnja počela, a polemika u jeku

Gotovo pola godine kasnije, „Beogradske opštinske novine” objavile su stenografske beleške sa sastanaka Odbora, kao i primedbe Marka Leka na ugovor. Verovatno podstaknut time, Leko je „Opštinskim novinama” poslao tekst pod naslovom „Odgovor g. Đoki Stanojeviću na kritiku mojih primedaba o ugovoru za električno osvetljenje Beograda”. U njemu Leko kaže: „U tom kritikovanju g. Stanojević nije hteo da dokazuje zašto se s mojim primedbama ne slaže, već je našao da će mu lakše biti pojedine moje primedbe da pobija time ako kaže, da ja teram neku ’opoziciju samo radi opozicije’, da se ne obzirem na izvesne članove ugovora, da ’tendenciozno navodim neistinite podatke’”.

Leko i sada objašnjava svoje primedbe na ugovor, samo mnogo detaljnije. Govori o prednostima gasa i najavljuje kratkotrajnu upotrebu električnog osvetljenja.
Ubrzo je usledio odgovor Đorđa Stanojevića (12. februara 1892), a već u martu „Beogradske opštinske novine” objavile su novo javno pismo Marka Leka – „Druga moja odbrana od napada Đ. Stanojevića”. Profesor Stanojević šalje „G. dr Marku Leku treći odgovor”. U svim ovim pismima, osim usko stručnih tema koje su se ticale električnog i gasnog osvetljenja, ne štedi se papir, reči, iznošenje „još jačih” dokaza, primera, formula i finansijskih proračuna. Smatrajući da se „četvrtim odgovorom g. Stanojevića završuje polemika po ovom predmetu u našem listu“, uredništvo novina zaključilo je polemiku.

Time nije bio zadovoljan Marko Leko. Uputio je novo pismo, ali ovog puta – predsedniku Opštine M. Marinkoviću, i zamolio ga: – Izvolite me izvestiti kako vi smatrate one moje primedbe na ugovor o električnom osvetljenju, a i moje odbrane, te da u poznatoj vam polemici kažete vi završnu reč.

Završna reč predsednika Opštine je glasila: „Kao u svakom drugom, naročito kakvom većem opštinskom poslu, nalazim da je nužno da se čuje i najstroža kritika. Od stroge i nepristrasne kritike možemo imati samo koristi, jer ona doprinosi tome da se radovi na koje se odnosi, što savršenije i potpunije izvedu. Ukoliko se energičnim zauzimanjem nadzorne komisije i povlastičara za električno osvetljenje Beograda bude uspelo da se pokaže kako je ugovor o električnom osvetljenju, suprotno vašem mišljenju, vrlo povoljan za naše prilike, utoliko će biti veće koristi za našu opštinu. U tome naročito i nalazim, da su vaše primedbe na ugovor o električnom osvetljenju varoši korisne i od praktičnog značaja. Samim tim što vas je odbor beogradske Opštine izabrao u komisiju za nadzor u građenju i ekploatisanju električnog osvetljenja imate najboljega dokaza da se o vašem dosadašnjem zauzimljivom radu oko osvetljivanja varoši, najpovoljnije misli.”

Ovime je polemika između Đorđa Stanojevića i Marka Leka bila završena. Radovi na izgradnji termocentrale na Dorćolu već su bili odmakli i Beograd je dobio javno električno osvetljenje 6. oktobra 1893. godine.

Predavanje koje je „unelo” elektriku u Beograd
Oktobra 1890. godine Nikola Pašić, predsednik Opštine, sazvao je konferenciju na kojoj je Đorđe Stanojević, tada profesor mehanike i fizike na Vojnoj akademiji, održao predavanje „Kojim bi – električnim ili gasnim osvetljenjem – trebalo osvetliti Beograd”.

Pored odbornika, predavanju su prisustvovali i zainteresovani građani. Na početku svog izlaganja, Stanojević je rekao: – Pred nama stoje dve vrste veštačkog osvetljenja: gasno i električno. Prvo je mnogo starije, poznatije, pa i primamljivije; drugo se pojavilo tek pre vrlo kratkog vremena, dosta je retko u većem razmeru upotrebljeno, pa zato i nepoznato. Ima samo jedna vrsta veštačkog osvetljenja koja daje dovoljno jaku svetlost, koja ne zagreva jako onoga kome svetli, koja ima gotovo istu boju kao i dnevna svetlost, koja svojim postojanjem ne kvari vazduh, a ta je svetlost električna, zaključuje Stanojević.

Prednost električnoj energiji dao je i kada je u pitanju njena „industrijska” strana – električne mašine će noću davati osvetljenje, a danju, kad su bez posla, davaće elektricitet industrijskim radnjama i to vrlo jeftino. Dao je i detaljnu analizu sa ekonomskog stanovišta i na primerima mnogih gradova pokazao da se više isplati električno od gasnog osvetljenja.

Stanojević je na kraju objasnio i zašto su mnogi evropski gradovi i dalje koristili gas: to je zato što su oni već ranije uveli gasno osvetljenje i sklopili ugovore na dugi niz godina. Predavanje je završio rečima: – Prema tome, znam da ću s mirnom savešću odgovoriti i savremenoj nauci i napretku za kojim treba svi da težimo, i kome treba svi da spremamo teren i u našoj opštini i u našoj državi, ako vam preporučim električno osvetljenje za varoš Beograd.

S. Roslavcev

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.