PREPODOBNI ILARION: Oko čega svaki hrišćanin danas treba da se POMUČI

Kao što ruža izraste na trnju, tako se ovaj veliki svetitelj rodi od roditelja neznabožačkih, u selu Tavati blizu Gaze Palestinske. Dadoše ga roditelji na nauke u Aleksandriju, gde daroviti mladić brzo primi i svetsku učenost i duhovnu mudrost. Poznavši Hrista Gospoda i krstivši se, poželi svecelo predati se Gospodu na službu. S tom željom u srcu poseti Ilarion sv. Antonija u pustinji, i posta njegov učenik. Potom se vrati u svoju postojbinu i podvizavaše se blizu Majuma, kod Gaze. Demoni su ga plašili raznim strašilištima, no on ih je molitvom Bogu i krsnim znamenjem vazda pobeđivao i odgonio. Oko njega se sabra mnoštvo ljubitelja duhovnog života, i sv. Ilarion posta za Palestinu ono što je za Egipat bio sv. Antonije. Božestven učitelj, neoslabni podvižnik, divan čudotvorac, Ilarion je bio uvažavan ne samo od hrišćana nego i od neznabožaca. No bojeći se pohvale ljudske – i govoreći kroz plač: “teško meni, primih na zemlji platu svoju!” – on je begao iz mesta u mesto samo da bi se ukrio od ljudi i ostao sam sa svojom dušom i Bogom. Tako se nastanjivao i izvesno vreme živeo u Misiru, u Siciliji, u Dalmaciji i najzad na Kipru, gde je i skončao svoj mnogotrudni život okolo 372. g. u 80. godini svoga života. Čudotvorne mošti sv. Ilariona prenese učenik njegov Isihije u Palestinu i položi u manastir njime osnovani.

BESEDA na današnji dan govori o bogonadahnutom srcu i jeziku:

Prorok hoće da govori o Hristu Gospodu, i srce mu nabujalo silom i mudrošću. Zato on ne kaže: rećiće ili iskazaće srce moje reč dobru, nego otrgnuće, kao da deo svoga sopstvenog srca iznosi napolje. Kao mlaz vode iz prepunog izvora. Bujna voda tesni se u teskobi podzemnoj, i kad stigne na otvor izvora izbija u velikim mlazevima. Takvo je srce proroka, kad hoće da govori o Hristu. Takva je sila blagodati, stešnjene u srcu ljudskom. Ako se ne projavi u moćnim rečima, ili ako se ne projavi u čudotvornim delima, ona će unutra u čoveku svetliti i čudesa činiti. A kad ishodi u rečima jezik prorokov postaje kao trska, kao pero književnika hitropisca. Jer se tu ne muči čovek da sastavi misao, niti se muči da misao obuče u odelo reči, nego blagodat sama navire na jezik sa gotovim mislima i rečima.

Verujući hrišćanin i pri najvećem gubitku ne treba da očajava.