Nafaka

Nafaka je nešto čudno u Bosni.
To je sreća, ali i nije.
To je sudbina, ali i nije.
To je božji blagoslov, a i ne mora biti...

„Nafaka“ zvuči veoma čudno i nepoznato, a u stvari je mali-veliki i topao film. Drama u kojoj se galerija specifičnih likova, teških uloga i tragičnih sudbina prepliće i stvara mozaik života u izranjavljenoj  Bosni tokom 1992. godine.

Tokom opsade Bosne (1992. godine), američka novinarka Dženet, u jeku bombradovanja, upoznaje Crveno Oko – bošnjaka. U spletu najneverovatnijih ratnih okolnosti, rađa se ljubav crnkinje i ratnika o čijoj se ratnoj prošlosti samo naslućuje. Ponesena emocijama, Dženet odlučuje da ostane u Bosni i doseljava se kod Crvenog Oka, u stan koji je smešten u tipičnoj, sarajevskoj mahali. U komšiluku žive netipične sarajlije poput Sada, Ahmeda, Komandira, Lane, Marksa i Nemanje. S početkom sukoba, nad svim stanovnicima nadvija se ratna „nafaka“ – svako od njih proživeće svoju ličnu dramu u surovim okolnostima...

Ratne traume Crvenog Oka će se, kako film odmiče, sve više razvijati, i samo je fantastičan glumac, kao što je Haris Burina, takvu unutrašnju borbu mogao da iznese. Sve pohvale i za Aleksandra Seksana koji nam s malo reči, ali s puno mimike i krikova predstavlja ludilo i tragediju svog lika Ahmeda.

„Crveno Oko“ – zvuči kao ime poglavice nekog indijanskog plemena... Međutim, namerno se takva nit  provlači kroz ovu crnohumornu – ljubavnu priču. Sarajevo je mesto s puno opasnosti, rana i bola, ali sa dušom i posebnošću – koju ne poseduje nijedan drugi grad... Ljudi u njemu su „divlji“, necivilizovani, često agresivni i lakomi, ali puni emocija, nesuzdržani, otvoreni i duhoviti. Dovoljno razloga da ovaj film potkrepi mit „O dobrom divljaku“.

„Svaka je budala uzela pušku u ruke, a budala u ovoj zemlji nikad nije falilo, pa ih ima dovoljno da rat može trajati večno“, „Ma zašto smo uopšte ratovali? Pa i Crni sa Belima mogu zajedno, a mi nikako“, „Kod nas ratovi imaju tajming. Četiri godine rata, pa 40 godina mira, pa ponovo rat. Tako nas uči istorija“ - rečenice su koje se zadivljujuće lako izgovaraju u filmu... To je ono što režiser Jasmin Duraković želi da nam pljusne u lice grubo i direktno, a opet to čini  vrlo harizmatično.

Kao simboličan beg od rata, na samom kraju filma, splav malog čoveka sa svim njegovim junacima plovi niz Miljacku - gradski kanal u Sarajevu. Duraković nam ostavlja da sami stvaramo iluziju kuda taj splav odlazi... Neki su je videli kao Nojevu barku, a neki se pitaju da li su ti ljudi uopšte živi?

Bosanski filmovi snimljeni u proteklih nekoliko godina imaju svoj prepoznatljivi žig – sjajnu muziku, što je slučaj i sa filmom „Nafaka“ (muziku je radio Sejo Seksan, grupa „Zabranjeno pušenje“), galeriju zanimljivih likova i specifičan humor koji nalazite i u najtragičnijim scenama... I ne mogu da izbegnu tu ratnu priču. Razumljivo je - posledica su stanja u društvu, i biće ih sve dok to isto u društvo ne izađe iz 1992. godine.

Nada Veljković