Roki Balboa
Katastrofe zvane ’’Roki IV’’ i ’’Roki V’’ (mada, možda i II i III), skoro dve decenije, nisu dale mira Slaju Staloneu. Želeo je da se iskupi pred samim sobom, Italijanskim Pastuvom, fanovima. ’’Roki Balboa’’ se, pored svih mana, može nazvati pristojnim povratkom korenima
U poslednje vreme, svi veliki filmski brendovi (jer su oni mnogo više od filmskih likova) vraćaju se na ’’početak’’. Bond je sirov, Betmen zbunjen, a Roki, eto, ponovo jednostavan čovek s velikim srcem. Međutim, sada, trideset godina posle, Italijanski Pastuv je i nostalgični penzioner s brojnim pobedama u ringu i porazima na ličnom planu. Samo, da li Slaj (Sylvester Stallone) uspeva da nas ubedi da je, posle niza promašaja, opet onaj kultni Roki, čije smo poteze i legendarne citate godinama utvrđivali u novogodišnjim filmskim maratonima?
Između sinopsisa i scenarija filma ’’Roki Balboa’’ mogao bi da se stavi znak jednakosti. Jednostavno, Roki je ostarela zvezda, koju, ipak, većina s oduševljenjem prepoznaje na ulici. Ali, među fanove čeličnih pesnica i, pre svega, životnih stavova Rokija Balboe ne spada njegov sin, koji pokušava da pliva u okrutnom korporativnom svetu. Međutim, to nije jedini razlog (previše) upadljivog tužnog grča na Rokijevom licu. Njegov oslonac, supruga Adrijan je umrla i, kako to Roki objašnjava Meri, nekada drčnoj devojčici iz prvog dela, a sada zreloj ženi: ’’Moje žene nema... Ali je tu, razumeš šta mislim?’’. Ipak, neki đavo (čitaj: kompjuterska simulacija borbe sa aktuelnim prvakom u teškoj kategoriji) Rokiju ne da mira. Odlučuje se na povratak u ring. Naravno, tu su Poli, filadelfijska ekipa, pa čak i sin, da mu pomognu.
I to bi bilo sve – da se ne radi o Rokiju koji je uvek bio mnogo više od radnje. Ima nešto u toj njegovoj letargičnosti, mirnoći, posvećenosti uspomenama i ’’životnoj filozofiji’’, što na momente odvlači pažnju od Slajovih scenarističkih klišea i neinspirativne režije. Vidi se da iskreno voli ovaj lik. Intenzivni treninzi pre snimanja i višegodišnji trud da iznese ovaj scenario pred MGM, dokaz su da se Slaj maksimalno posvetio (pre)velikom zadatku davanja pristojne završnice malom remek-delu iz 1976. godine. Zato je i ostvario ulogu koja može da ’’priđe’’ onoj iz prvog dela.
Scene treniranja (kombinacija: sirova jaja, udaranje u polutke, stepenice), zajedno s Rokijevim snom o uspehu koji dolazi ako dovoljno jako veruješ i daješ svoj maksimum, jače su od Slajovog fejs liftinga, nedorađenog i vrlo iritantnog sinovljevog lika Milo Ventimilja (Ventimiglia) i manjka varnica između Rokija i Meri (Geraldine Hughes). Iako se film povremeno zaledi samo da bi Roki rekao svoje ’’velike misli’’, ipak nekako želite sve to da čujete. Odmah znate šta će se citirati.
O ostarelom, smirenom Rokiju i osećaju koji se trudi da nokautira mane filma, dosta govore reči trenera Djuka (Tony Burton): ’’Da bi pobedio ovog tipa, treba ti brzina. Ti je nemaš. Kolena su ti slaba, znači nema previše trčanja. Imaš vratni artritis i naslage kalcijuma na zglobovima, znači sparingovanje otpada. Ono na šta ćemo da se oslonimo jeste dobra, stara, sirova snaga udarca.’’
Da li Roki/Slaj iz ove priče izlazi kao pobednik, praktično je nebitno, jer on u ring (bioskop) ulazi sa već osvojenim titulama. Sada udara završnicu koja nije spektakularni nokaut, ali jeste meč dostojan jednog heroja.
Katarina Milovanović