Hamlet u selu Mrduša donja

Negde u vreme elektrifikacije i emancipacije na Balkanu ubeđivali jednog seljaka da drveno ralo zameni metalnim; em će mu biti lakše da ore, em će imati više plodova, a na sve priče o lepšoj budućnosti vispreni predstavnik naroda kratko je odbrusio „neću da mi se deca poseku na metalno ralo“.

Na sličan način razmišljaju i meštani "Mrduše Donje" Ive Brešana, glavni junaci predstave Želimira Oreškovića „Hamlet u selu Mrduša Donja“. Znaju oni da im „prosvećivanje po direktivi“ neće obrati kukuruz, ni zgotoviti ručak, neće oni da se „poseku“ tamo na nekog „Omleta“ ili „Amleta“ili "Oveliju", ali direktiva je direktiva ...

Oštra predstava, praćena autentičnim govorom Dalmatinske zagore, na hrvatskom jeziku, gde bi svaki prevod bio suvišan. Slično se ili isto psuje i na srpskom i na hrvatskom jeziku. Primitivizmu, bahatosti, duhovnoj učmalosti, koja se ne da sakriti ni Šekspirovim „Hamletom“, nije potreban prevodilac. Meso i rakija, musava i pocepana odela, ljudi, koji obavezno podriguju posle svakog obroka, a umesto ubrusa koriste rukav, narodne pesme čije su glavne teme rakija, rakija, rakija, pa na kraju i žena, ambijent su ove predstave koja se igra na Sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta.

Majstorski humor Ive Brešana, koji se svodi na borbu protiv primitivaca njihovim oružjem - primitivizmom. Kultura i umetnost u službi bilo koje ideologije, ne samo komunističke, teraju na jetki smeh.

Reditelj Orešković na pravi način „kuva“ tokom dva sata publici ljutu čorbu; mnogi će je poskrati sa smehom, a svima će se na kraju zgrčiti stomak. Jasnim, jakim i oštrim potezima oslikana Dalmatinska zagora, negde u vreme prvog „petogodišnjeg plana“. Oreškovićeve boje su uglavnom sive, kao i odela seljana Mrduše Donje, a tek ponekad bljesne neka svetlija i življa boja, tek da razbije monotoniju i još jednom natera publiku na smeh, pa i zgrčenog stomaka.

Mate Bukavica, upravnik zadruge i sekretar mesnog aktiva partije, koji se zdušno bori protiv monarhije, ali po svaku cenu hoće „da se preobuče“ u kralja Klaudija, u interpretaciji Miodraga Krivokapića, vešto predstavlja svu bezobzirnost i nedorečenost čoveka koji je sebi za života podigao spomenik narodnog heroja.(old_image)
Glumac Branko Vidaković vidi Mileta Puljizu, zvanog Pulja, predsednika Mesnog aktiva Narodnog fronta, kao tragično glupog i smešnog čovečuljka, osobene facijalne ekspresije, uvek na ivici plača ili zabrinutosti. Majstorska gluma Marka Nikolića, u ulozi Šimurine, komentatora i tumača predstave. Humor s pravom merom, elegantog stila, ali sa žaokom. Glumačka bravura Predraga Ejdusa, koji tumači Andru Škunca, seoskog učitelja, čoveka koji zatvara oči pred osionošću gluposti. Svaka Ejdusova scena je nepredvidljiva i neponovljiva. On svojim humorom pomešanim sa besom i mukom, u jednom momentu ruši svojim glasom Maršalovu sliku sa zida mesnog doma kulture. Misterija ostaje nerešena do kraja predstave, ne zna se da li je ovo slučajnost, ili precizno isplaniran potez veštog reditelja.

Oreškovićeva režija oivičena je jasnim filozofskim stavom, u kome preovladava duboka svest da je tehnološka ili bilo koja druga revolucija donela ljudima mašine i knjige uz koje se čovek samo uništava na „elegantniji način“. Orešković ne koketira sa savremenim svetom, ali u njegovoj predstavi kao u ogledalu možete lako prepoznati sva ona lica koja čine najveći deo sadržaja „žute štampe“. Ovi savremeni, bez obzira na prostor i vreme, preobukli su se u „Versaće odela“, ali još se rukovode pedagoškim principima Mrduše Donje „u se, na se i poda se“ i „ako ja neću njega, on će mene“.

Niko ništa ne zna, niko ništa nije čuo ni video, niko neće ni da oseti kako je u „tuđim cipelama“. Tragedija na kraju i večno demostensko pitanje „ima li čoveka“?

Danijela Tadić